Zapad sistematski pumpa ukrajinski šovinizam, kao i sve secesionističke nacionalizme unutar Ruske Federacije, ne bi li preko njih oslabio, porazio i razbio ruski narod i državu
U nekoliko navrata sam već pisao da se na Zapadu želi rasparčavanje Rusije – i pre samog (proksi) rata NATO s Rusijom, a pogotovo kako je rat u Ukrajini počeo. Ipak, uvek me iznenadi brutalnost i otvorenost s kojima se taj cilj ističe.
Najnovija objava potiče od našeg starog znanca, Džona Boltona, predstavnika „dubokog establišmenta“ u Vašingtonu. On kaže da će se rat završiti „rušenjem režima Vladimira Putina“, posle čega ni „fragmentacija Ruske Federacije, posebno istočno od Urala, više neće biti nezamisliva“.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Ono što je, međutim, novo jeste Boltonov poziv Kini da i ona uzme deo Sibira. „Peking nesumnjivo posmatra ovu ogromnu teritoriju koja sadrži neprocenjivo rudno bogatstvo. Značajni delovi ovog regiona bili su pod kineskim suverenitetom sve do 1860, kada je tzv. spoljašnja Mongolija, uključujući i prostranu obalu Pacifika, prepuštena Moskvi. Nekontrolisan slom Rusije mogao bi da obezbedi Kini direktan pristup Arktiku, uključujući i Beringov moreuz, koji je okrenut prema Aljasci.“
Glavni strateški cilj Zapada
Ostavimo po strani nastojanje da se Kina, ovakvim mamcima, okrene protiv Rusije. Reč je o još jednoj potvrdi onoga što je Putin nazvao glavnim strateškim ciljem Zapada – da se rasparča Rusija, a od Rusa naprave „Moskovljani, Uralci i drugi“. Ili, kako je to primetio V. Nebenzja, ambasador Rusije u UN: „Mi smo znali da rusofobija postoji u nedrima Evrope, ali nismo ni slutili koliko je ona velika. Ona nije ograničena samo na manijakalnu želju da se Rusija porazi na frontu u Ukrajini, već EU sada polemiše kako najbolje da rasparča i uništi Rusiju.“
[adsenseyu1]
Zapad, takođe, sistematski pumpa ukrajinski šovinizam, kao i sve secesionističke nacionalizme unutar Ruske Federacije, ne bi li preko njih oslabio, porazio i razbio ruski narod i državu. Ti šovinizmi sada narastaju do otvorenih najava istrebljenja Rusa.
Poznata je izjava Mihajla Podoljaka, savetnika iz kabineta Zelenskog: „Jedinstvena šansa, kada je sve moglo da se reši veoma brzo i bezbolno, bila je tokom prvih tri do šest meseci sukoba (rata u Ukrajini – S. A.). Tada je bilo moguće jednostavno fizički očistiti mnogo prorusa, dok je to danas malo teže. Ali opet kažem – ‘malo teže’, a to ne znači ‘nemoguće’.“
Podoljak je ovih dana objasnio i šta će biti kada Ukrajina ponovo zauzme Krim. „Ne treba postavljati pitanje kako vratiti Ukrajinu na Krim, tamo je potrebno iskoreniti sve rusko.“ („treba vikorіniti vse rosійsьke tam“.
Podoljak, najpre, očekuje da „ove trupe (RF) odu (s Krima) zajedno sa narodom“, a onda bi se pristupilo temeljnoj derusifikaciji preostalog stanovništva. „Niko na Krimu neće imati pravo da zahteva: ‘Želim da čitam modernu rusku književnost’, Dostojevskog, Jesenjina, ‘Želim da govorim ruski’, ‘Hoću da gledam ruske filmove’. Ko god na Krimu ne bude želeo da živi po zakonima i propisima Ukrajine, moraće dobrovoljno da ode.“
[adsenseyu4]
Podoljaku je jasno da će „ruski svet biti teško očistiti“ („vičiщati russkiй mir bude važko“), ali smatra da Ukrajina na Krimu jednostavno „mora iskoreniti sve rusko“ („maєmo vikorіniti vse rosійsьke“.
Politička fiks ideja američke elite
To je ono što će čekati Ruse i u ostalim patrljcima raščerečene Rusije. Tamo će lokalni šovinizmi poslužiti samo kao instrument atlantističkog imperijalizma.
Srbima je taj model odavno poznat, gledamo ga i danas u Hrvatskoj, BiH i na Kosovu. Lepo je to uočio, još početkom devedesetih, Milorad Pavić, kada je rekao da je na delu „zahuktali genocid nad pripadnicima civilizacije istočnog hrišćanstva“.
Nedavno je objavljena knjiga Dragana Pavlovića, našeg intelektualca koji je dugo živeo na Zapadu i osnivača časopisa Dialogue (Pariz), a čiji je naslov Američki pohod na Rusiju (2022). On smatra da su „SAD, naročito posle 1945, sebi stavile za cilj uništenje Rusije“ (1-2). Lozinka „Rusija se mora uništiti“ (RMU), tokom vremena, postala je politička fiks ideja američke elite, „apsolutno luda preokupacija SAD i njihov opsesivni nagon“ (6), „paranoidna, potpuno luda opsesija“ (118), natkrilivši sve druge političke vrednosti (3-4).
Tako je u SAD nastao vladajući „korigovani model fašizma“, koji Pavlović naziva i „militaristički i ekonomski integrativni totalitarizam“ (MEIT; 2-3). Upravo totalitarizam, generisan iz ove fiks ideje, uspeo je da do naših dana gotovo sasvim uništi američku demokratiju (2; 140-144).
Fiksacija SAD na Rusiju, koja postoji više od pola veka, došla je ne samo zbog nuklearne moći SSSR/Rusije, već i zbog golemih resursa ove zemlje. U raspravama iz šezdesetih i sedamdesetih godina vođenim u SAD, na koje se Pavlović poziva, „centralna ideja je bila da je Rusija zauzela ogromnu teritoriju i da nafta i drugi vredni minerali, gas itd. ispod te teritorije treba da pripadnu svima (a posebno SAD)“ (118).
Put natopljen krvlju
Pavlović dalje kaže da su upravo zbog ovih opsesija SAD vodile „najagresivniju spoljnu politiku koja je ikada postojala u istoriji“ (71), sa preko stotinu ratova (6; 130-140), te da je „put spoljne politike SAD bio natopljen krvlju“ (71) – samo u Vijetnamskom ratu je ubijeno više od dva miliona ljudi (70-71). Ali, „većina ratova koje je Amerika vodila svuda po svetu izgleda da je imala uvek samo jedan centralni strategijski cilj: opkoliti Rusiju zemljama satelitima SAD ili uskratiti Rusiji veze sa okolnim državama“ (119).
Autor navodi brojne izvore (119-121) koji pokazuju da su „sve američke ‘politike’, iz perioda različitih predsednika, isticale javno ili tajno nameru o finalnom uništavanju Rusije“ (119). Ova „luda opsesija“ (118) učinila je SAD faktičkim nastavljačem nacističke istočne politike.
Pavlović u tom smislu citira Hajnriha Himlera koji je rekao:
„Kada se bavimo narodima na Istoku, moramo se pobrinuti da u što većoj meri prepoznamo različite narode među njima i promovišemo ih. Dakle, pored Poljaka i Jevreja, Ukrajinaca i Belorusa, tu su i Goralci, Lemki i Kašubi. Ako se negde drugde mogu naći još neki fragmenti naroda, uzećemo i njih. Ono što želim da kažem jeste da mi ne samo da imamo najveći interes da ne objedinjujemo narode s Istoka, već naprotiv želimo da ih podelimo na što više delova i parčića. Ali, čak i unutar samih naroda, mi nismo zainteresovani da ih vodimo ka jedinstvu i veličini, ili da ih učimo nacionalnoj svesti i nacionalnoj kulturi, već upravo da ih rastvaramo u bezbroj što sitnih iverja i čestica“ (Pavlović citira kako izvornik, tako i samu izjavu na nemačkom, 63).
Svet kompjuterskih modela
Zaista, to je taj model koji Zapad i danas primenjuje, kako na Srbe, tako i na Ruse, ali i na sve druge narode koji mu se nađu na putu. Ono što je strašno jeste saznanje o razmerama arogancije koja stoji iza ove „ludačke opsesije“ atlantističkih elita.
Ti ljudi, u svojim skupocenim odelima, u luksuznim salama, dok putuju između dva ekskluzivna iventa, srljaju u pravi nuklearni rat (ovde). Ova kasta je sve više odvojena od stvarnosti, kao prava Lašova „cerebralna aristokratija“ (ovde 244-254). Žive u svetu kompjuterskih modela i simulacija, verujući da, kad god se negde vojno zaglave, uvek mogu da pritisnu taster Esc i da igricu vrate na početak.
Ali, sa Rusijom nije tako. Jer, kada nuklearne glave jednom počnu da padaju, više nema tog Esc koje može da zaustavi katastrofu. To bi trebalo da shvate i naši ratni huškači, koji neprestano navijaju za nuklearni udar na Rusiju:
„Dinko Gruhonjić je na jednom regionalnom skupu u Zagrebu izjavio: ‘Potpuno mi je svejedno hoće li biti atomske bombe ili neće. Ako je to izbor: atomska bomba ili pobjeda Putina-Hitlera, ja nemam nikakvih dilema – atomska bomba!’. Na te riječi, pola sale je skočilo na noge i aplaudiralo“.
Dobro ovaj svet uopšte još i postoji, s obzirom na to kakvi patološki tipovi u njemu čine elitu …
Slobodan Antonić (RT)
