Zapad od Srbije očekuje „dalekosežne odluke“. To znači da se odreknemo Kosova, kao i Rusije radi nekakve evroatlantske perspektive.
Sramno bi bilo da to uradimo. Ali ne samo to, tako nešto ne bi bilo ni dugoročno pragmatično čak i da kojim slučajem kratkoročno dobijemo štošta zauzvrat
O Kosovu neću sada šire da govorim, već ću se ograničiti na ponovo učestale zahteve da se distanciramo od Moskve. Kada bismo im podlegli, sebi bismo ozbiljno naudili.
Zbog obećanja, bila ona potpuno prazna ili u prvom koraku realna, odrekli bismo se ključnog geopolitičkog oslonca i ko bi nam makar i kako-tako pomogao kada stvari ponovo krenu nizbrdo? Zašto bi to ikada više učinila Rusija ako bismo je se odrekli?
Jedna stvar je kada nam se odnosi razvijaju malo bolje ili malo gore, a druga je ako dožive istinsko urušavanje. Rane koje iz toga proizađu dugo i teško se leče, a istorija nas uči da nam se periodično dešava da upadnemo u ogromnu opasnost. Zar je realno očekivati da će se ambijent u kome živimo odjednom toliko promeniti, te će pretnje s kojima živimo vekovima volšebno nestati?
ANTIRUSKI RITUALI
Malo-malo pa u nekim srpskim medijima počne preispitivanje naših odnosa s Rusijom. Iza toga obično stoje zapadni faktori, ali i lokalna potreba za dodvoravanjem istima, a po pravilu vrti se nekoliko neosnovanih propagandnih tvrdnji.
Prva je: Rusija nam nikada istinski nije pomogla. Druga je: zbog naše vezanosti za nju Zapad nas tretira maćehinski. Treća je: Rusi i kada nešto navodno rade za nas, zapravo deluju isključivo u svom interesu. Da dalje ne nabrajam te laži. Neću sada da gubim vreme ni pobijajući ih. Makar čitaocima Pečata sve je i bez toga jasno.
SKANDAL NEVIĐENIH RAZMERA: “Demokratski front” tvrdi da je Krivokapić dobio ultimatum za vladu bez Srba – EVO OD KOGA …https://t.co/wo9My39wuR
— Webtribune.rs (@WebtribuneRs) October 26, 2020
Bitno je sada reći da se iste mantre javljaju i u svim drugim zemljama koje su na ovaj ili onaj način bliske Rusiji. U svima njima od strane zapadnih i drugih u odnosu na Moskvu antagonističkih centara moći vodi se sličan propagandni rat protiv Rusije.
I to traje decenijama, ako ne i vekovima. Samo se intenzitet delovanja menja. A izvršioci radova na terenu su obično pripadnici dela tzv. elita naroda na čijim prostorima se sprovodi akcija.
Neki od njih u tim poslovima učestvuju iz krajnje profitabilnih pobuda, dok mnogi to rade iz iracionalne želje da postanu makar počasni zapadnjaci.
Kako bi se to francuskom kolonijalnom terminologijom s početka 20. veka reklo, da budu priznati kao domoroci koji su evoluirali, tj. udaljili su se od svoje nacionalne tradicije kako bi prihvatili vrednosti navodno superiorne civilizacije.
U tom kontekstu ritualno omalovažavanje svoje nacije u pravoslavnom krugu naroda dopunjuje se i satanizacijom Rusije. Među njenim oponentima postoji strah od toga da je za mnoge pripadnike tih naroda ona Treći Rim, pa se zato insistira na ritualnom odricanju od nje što više njihovih izdanaka, te stvaranju društveno obavezujuće predstave da je bliskost njoj nešto samo po sebi negativno.
PRAVOSLAVNI FAKTOR
Koliko god da se veliki deo pripadnika nacija izloženih toj vrsti identitetskog prepariranja s geopolitičkom nadgradnjom protivi takvim procesima, mnogi – pogotovo kvaziintelektualci koji umišljaju da su istinska elita – podležu im.
Još brojniji su oni koji se kolebaju između svojih nacionalnih temelja i novotarija satkanih od laži. Ali kada bi potpunije sagledali stvari, nedvosmisleno bi svima onima koji nisu utonuli u dubine autošovinizma bilo jasno da je pravoslavnim narodima ili bar većini njih, uz sve ono što mogu i s razlogom da prebace Rusiji (a štošta može i ona njima), ta sila kroz istoriju najviše pomagala.
Bez nje često ne bi postojale ni njihove države ili bi one nastale kasnije i bile još slabije. Rusija svakako gleda pre svega svoje interese i neretko ne pomogne onoliko koliko bi mogla. Šta je tu nenormalno? Zašto bi joj drugi narodi bili preči od sopstvenog?
Ali i to što je činila za druge pravoslavne narode više je od onoga što su dobili od bilo koga drugog. Štaviše, suštinski je najčešće bila prisutna podudarnost osnovnih tokova njihovih i ruskog interesa. Otuda, i kada je Kremlj radio za sebe, često je delovao posredno i njima u korist. Naravno, nekada je dolazilo i do suprotnosti interesa, ali češće su se oni bili podudarali.
Dovoljno je sagledati istoriju Bugarske, Srbije, Grčke ili Jermenije, pa videti da je tako. Za vreme Prvog srpskog ustanka Rusija nam je, kada je mogla, realno jedina ozbiljno pomogla.
Tako je bilo i sa svim što smo posle njega preduzimali dok smo postepeno zaokruživali svoju državnost. Na to se nadovezuje i njena odluka da zbog nas, iako je bila za to nespremna, uđe u Prvi svetski rat.
Kada se radi o Bugarskoj, tu državu je Rusija bukvalno stvorila posle vekovnog otomanskog ropstva. Bitnu ulogu odigrala je i u obnovi grčke državnosti. A Jermene je spasla od nestanka. S obzirom na to da je sada u jeku najnoviji jermensko-azerbejdžanski sukob, našu priču ću potkrepiti baš tim primerom.
KAVKASKO NARAVOUČENIJE
Poučeni bolnim iskustvom Jermeni i ne pomišljaju da preispituju veze s Rusijom. Taj narod ima brojnu, bogatu i uticajnu dijasporu od Amerike do Francuske, i mnogo više je u stanju od Srba da lobira za svoje interese među tamošnjim donosiocima odluka.
U skladu s tim oni se prema njemu ponašaju. Evroatlantski moćnici imaju mnogo više razumevanja za istorijsku sudbinu Jermenije i njene aktuelne probleme nego kada se radi o Srbiji i Srbima. Međutim, to nije razlog da se u Jerevanu iko ozbiljan koleba oko toga da li je za sudbinu Jermena ključna zemlja Rusija.
Ona je to bila i biće. Zato se Jermeni, čak i oni sa simpatijama prema Zapadu, prema njoj ponašaju na odgovarajući način. S druge strane, kod nas uz profesionalne rusofobe, usled iracionalnog besa povodom nekih pitanja ili sklonosti povlađivanju hirovima ovdašnje političke kaste, čak i oni koji su po pravilu naklonjeni Rusiji olako u nju odapnu pokoju strelu nekom prigodnom prilikom.
Jedno je razumna kritika a drugo malicioznost, a o njoj govorim. Da li je to odgovorno prema sopstvenom narodu? Mnogi, nažalost, o tome i ne misle!
JERMENSKI SLUČAJ
Drevni jermenski narod, čije teritorije su u jednom periodu bile preplavljene turskim došljacima a zemlje podeljene između dve moćne muslimanske države – Otomanskog i Persijskog carstva – do početka 19. veka našao se na granici potpune teritorijalne fragmentacije.
Srećom po Jermene, jedan deo njihovog istorijskog prostora, tzv. Istočna Jermenija predata je 1828. Rusiji od strane poražene Persije. To je bio epilog kompleksnog sukoba u koji je bila uključena i Turska.
Za jermenski narod taj događaj imao je sudbonosni značaj. Pošto su ratovi završeni, između tri pomenute zemlje dogovoreno je da granice neko vreme budu otvorene kako bi hrišćansko stanovništvo koje ne želi da ostane u sastavu islamskih država moglo da se preseli na teritorije pod vlašću Petrograda, a muslimani iz zemalja pripojenih Rusiji, u Persiju ili Tursku.
Tako su mnogi Jermeni nastanjeni u unutrašnjosti Irana, ali i oni iz turske Zapadne Jermenije, dospeli na današnju teritoriju jermenske države. S druge strane nju je napustilo nemalo Azerbejdžanaca i drugih muslimana.
Time je proces vekovnog potiskivanja Jermena sa njihove istorijske zemlje, bar na jednom njenom delu, zaustavljen. Štaviše, započeo je obrnut proces.
Jermensko stanovništvo je počelo negde da se homogenizuje.
Tako je, uz sav objektivan bol Jermena izazvan činjenicom da su izgubili mnoge istorijske zemlje, bar izbegnuto da u potpunosti imaju sudbinu izolovanih enklava u moru tuđina kojima preti dalja marginalizacija.
Ili im se, da stvari budu i gore, čak približava nestanak usled etničkog čišćenja i pogroma, što je bila sudbina Jermena koji su ostali da žive na svojim istorijskim prostorima koje Rusija nije uspela da oslobodi. Tamo gde joj je to pošlo za rukom, stvoreni su, u pogledu etničke kompaktnosti i koncentracije, preduslovi i za obnovu jermenske državnosti.
NACIONALNA KONSOLIDACIJA
Teritorije sa jermenskom većinom pripojene Rusiji organizovane su prvo u upravnu celinu nazvanu Jermenska oblast. U početku je postojala ideja da se ona uredi kao autonomna provincija.
Međutim, sredinom 19. veka Jermenska oblast je ipak preimenovana u Jerevansku guberniju i dobila je za Rusiju standardno (unitarno) administrativno uređenje. Mnogim Jermenima to s razlogom nije bilo pravo.
Ali bitno je da su uz podršku ruskih vlasti, u vezi s pomenutim doseljavanjem i kolonizacijom Jermena iz Irana i Turske, pripadnici tog naroda tamo već dostigli oko 55 odsto stanovnika (a pre nego što je te krajeve Rusija stavila pod svoju kontrolu čak i u njima Jermeni su postali manjina sa tek pojedinim zonama u kojima su preovladavali).
Ruska imperija je svakako postupala primarno u skladu sa svojim državnim interesima. Ipak, posle njih na drugo mesto je stavljala interese istočnohrišćanskih naroda koje je sebi smatrala relativno bliskim.
NJima to često, s osnovom ili bez njega, nije delovalo dovoljno, ali bez toga bi izloženi geopolitičkim olujama mnogo gore prošli nego što je bio slučaj.
Tako su i mnogi Jermeni bili nezadovoljni ruskom vlašću, ali činjenica je da jermenska država danas postoji samo tamo gde je ona bila uspostavljena. Tamo gde se to nije desilo, na iskonskim jermenskim teritorijama danas pripadnika tog naroda uglavnom nema.
Nije loše da se tog istorijskog štiva i mi Srbi podsetimo, pogotovo dok nas sa svih strana bombarduju otužnim pričama da nam je Rusija bila i ostala teret.
Da li je stvarno tako? I šta ćemo u budućnosti dočekati od strane onih koji su nas već mnogo puta satirali ako se odreknemo Rusije i prepustimo im se na milost i nemilost?
I sada se prema nama ponašaju maćehinski dok nas mame lažnim obećanjima, a šta bismo tek dočekali ako bismo se radi njih odrekli i kakvog-takvog ruskog oslonca? Razmislimo o tome dok još imamo vremena!
(pecat.co.rs)
