Sve ukazuje na to da bi SAD i nekoliko njenih saveznika uskoro mogli dozvoliti Ukrajini da koristi zapadno oružje, uključujući rakete dugog dometa, za napad na ciljeve koji se nalaze unutra međunarodno priznate granice Rusije, ili one koje su postojale pre Majdana 2014. u Kijevu.
U Americi, kako je nedavno objavio Njujork tajms, među zagovornicima ideje su državni sekretar Entoni Blinken, većina republikanaca u Kongresu (uključujući predsednika Predstavničkog doma Majka Džonsona) i mnogi članovi spoljnopolitičkog establišmenta, uključujući Viktoriju Nuland, koja je nedavno podnela ostavku sa funkcije zamenika državnog sekretara.
U Evropi se za tu meru zalažu Poljska, baltičke države, glavna nemačka opoziciona partija CDU/CSU i neki zapadnoevropski zvaničnici, uključujući šefa britanskog Forin ofisa Dejvida Kamerona.
Nedavno je sličan poziv uputio i generalni sekretar NATO-a Jens Stoltenberg, a ne bi davao takve izjave da se to pitanje već nije razmatralo na praktičnom nivou i da nije dobilo značajnu podršku Vašingtona. Već je došlo do toga da se o toj temi razgovaralo na nivou ministara odbrane zemalja članica EU.
Takva odluka bi dovela sukob na suštinski drugačiji nivo, značila bi brisanje jedne od najsjajnijih „crvenih linija“ koja postoji od 24. februara 2022. godine i signalizirala bi direktno umešanost SAD i njenog NATO bloka u rat protiv Rusija.
Zaista, udari bi se izvodili na osnovu koordinata koje obezbeđuju zapadni obaveštajni sistemi; odluke o ovim udarima donosili bi zapadni vojni oficiri (mediji su više puta prenosili priznanja ukrajinskih vojnih oficira da su svaki slučaj upotrebe zapadnih projektila unapred koordinirali zapadni vojni savetnici); pa čak i dugme bi verovatno direktno pritisnuli zapadni vojni oficiri.
Nije slučajno da nemački kancelar Olaf Šolc svoju nelagodu zbog prebacivanja raketa Taurus opravdava time da bi njima morala da upravlja nemačko, a ne ukrajinsko vojno osoblje. Zato je Kijevsko odbijanje takvog prava bio glavni uslov za pružanje vojne pomoći i jedan od glavnih principa umešanosti Zapada u sukob od samog početka.
Postoje najmanje dva razloga zašto Zapad sada raspravlja o napuštanju ovog principa. Pre svega je sve teži položaj ukrajinske vojske na bojnom polju.
Ne zaboravite da su lideri NATO više puta govorili da je ishod od egzistencijalne važnosti ne samo za Ukrajinu, već i za njih same, jer će odrediti prirodu novog svetskog poretka.
Drugim rečima, sam Zapad je ukrajinskom sukobu dao status svetskog rata, pa stoga poraz Kijeva znači i njegov sopstveni strateški poraz, konačni kolaps međunarodnog poretka u čijem centru je Zapad. Shodno tome, što je teža situacija za Kijev na frontu, veći su rizici od eskalacije koje je Zapad spreman da preuzme.
Drugi razlog je nespremnost Rusije da eskalira odnose sa Zapadom svaki put kada pređe „crvenu liniju“ i postane sve više uključena u sukob (snabdevanje Kijeva tenkovima, avionima i, konačno, raketama dugog dometa). Kao rezultat, strah od eskalacije, koji je bio relativno visok na početku vojne operacije, postepeno se smanjivao, što su više puta isticali zapadni mediji.
Tako je Zapad došao do zaključka da je cena poraza Kijeva daleko veća od rizika od direktnog vojnog sukoba sa Rusijom, kao rezultat dozvoljavanja zapadnom oružju da udari duboko u njenu „staru“ teritoriju. Sve su glasniji glasovi onih koji tvrde da Moskva neće naneti direktnu vojnu štetu zapadnim zemljama.
Ova logika može neizbežno dovesti do Trećeg svetskog rata. I ako se sada ne zaustavi dalje uplitanje Zapada u sukob u Ukrajini, „vrući“ rat punog razmera između Rusije i NATO-a postaće neizbežan.
Treće, budući da se govori o mogućim napadima ne samo na britanske već i američke objekte (i o mogućem direktnom vojnom odgovoru SAD), bilo bi poželjno da se pored postojećih održe i vežbe upotrebe strateških nuklearnih Snaga, vežbe upotrebe taktičkog naoružanja.
Najzad, da bismo potvrdili ozbiljnost namera Rusije i uverili naše protivnike u spremnost
Moskve na eskalaciju, vredi razmisliti o demonstracionoj (tj. neagresivnoj) nuklearnoj eksploziji.
Politički i psihološki efekat atomske pečurke, koji se emituje uživo na svim televizijskim kanalima širom sveta, će, nadamo se, vratiti zapadnim političarima ono što je sprečilo ratove između velikih sila posle 1945. godine, a koje su sada u velikoj meri izgubili – strah od nuklearnog rata.
(Logično)
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
