Pentagon, barem prema sopstvenim rečima, ne skriva zabrinutost. Najnoviji godišnji izveštaj upućen Kongresu, dokument od oko 100 stranica objavljen u utorak, crta prilično jasnu sliku: Kina vojno jača tempom kakav se retko viđa, a Sjedinjene Američke Države se zbog toga osećaju sve izloženije.
I to u trenutku kada Vašington insistira da prema Pekingu ne vodi neprijateljsku politiku.
U tom dokumentu, koji se bavi vojnim i bezbednosnim razvojem Kine, izričito se navodi da je „istorijsko vojno jačanje Kine učinilo teritoriju SAD sve ranjivijom“. Formulacija nije ublažena, niti je sakrivena iza birokratskih fraza.
Pentagon ukazuje na ubrzan rast kineskog arsenala nuklearnog, pomorskog i konvencionalnog oružja dugog dometa, kao i na napredne sposobnosti u sajber i svemirskom domenu, koje su, kako se navodi, sposobne da direktno ugroze bezbednost Amerikanaca.
Istovremeno, autori izveštaja insistiraju da američka strana nema ambiciju da guši ili ponižava Kinu. „Ne nastojimo da dominiramo niti da umanjimo kineski značaj. Cilj je da se spreči da bilo koja zemlja u Indo-pacifičkom regionu stekne prevlast nad SAD ili našim saveznicima“, stoji u dokumentu.
U toj rečenici, između redova, provlači se i šira poruka – vojna snaga SAD treba da bude takva da potencijalni protivnici ni ne razmatraju upotrebu sile.
U skladu sa stavovima administracije predsednika Donalda Trampa, izveštaj konstatuje da su odnosi između SAD i Kine „jači nego što su bili ranijih godina“. To je zanimljiv kontrast u odnosu na ostatak teksta, jer se u isto vreme naglašava potreba za dodatnim oprezom.
Pentagon najavljuje da će podržati napore za unapređenje vojne komunikacije sa Narodnooslobodilačkom vojskom (NOV), uz obećanje da će se otvoriti širi kanali razgovora, sa fokusom na stratešku stabilnost, sprečavanje neželjenih sukoba i deeskalaciju.
U nekim delovima izveštaja provlači se utisak gotovo nervozne potrebe da se jasno naglase miroljubive namere Vašingtona. Takav ton nije uobičajen za Pentagon, ali govori o težini trenutka i o proceni da se poruke moraju slati pažljivo, bez viška zapaljive retorike.
Sa druge strane, Kina se u dokumentu opisuje kao država čija vojna strategija teži nadvladavanju SAD kroz koncept takozvanog „nacionalnog totalnog rata“, odnosno potpune mobilizacije društva.
Prema procenama Pentagona, Peking do 2027. godine želi da ostvari tri ključna cilja: sposobnost strateški odlučujuće pobede nad Tajvanom, uspostavljanje strateške protivteže SAD u nuklearnim i drugim domenima, kao i jačanje regionalnog odvraćanja i kontrole.
Pitanje Tajvana ostaje jedna od najosetljivijih tačaka. Peking ostrvo vidi kao deo Kine koji treba ponovo ujediniti, uključujući i mogućnost primene sile ako okolnosti to nametnu.
Vašington se tome protivi, zalaže se protiv bilo kakvog nasilnog scenarija i nastavlja da snabdeva Tajvan oružjem, iako ga formalno ne priznaje kao nezavisnu državu. Ta dvostruka politika traje decenijama i, po svemu sudeći, ulazi u još komplikovaniju fazu.
U izveštaju se ne zaobilazi ni širi geopolitički kontekst. Navodi se da Kina i Rusija produbljuju međusobnu saradnju, verovatno vođene zajedničkim interesom da se suprotstave Americi. Ipak, Pentagon ocenjuje da je taj odnos ograničen dubokim međusobnim nepoverenjem, što sprečava stvaranje potpuno čvrstog saveza.
Sve zajedno, izveštaj ne nudi brze odgovore niti jednostavne zaključke. On više liči na snimak stanja u kome se prepliću strah, oprez i potreba za dijalogom. U takvom ambijentu, ostaje otvoreno pitanje da li će naredne godine doneti stabilniju ravnotežu – ili će linije napetosti postati još vidljivije nego danas.
