Umesto da postane uspešna priča, kampanja sankcija Moskvi koju vodi Vašington, postala je najnoviji primer hronično neuspešne taktike.
Prema ekspertu za međunarodnu politiku, Tedu Karpenteru, američka strategija postaje sve neuspešnija, i u pogledu stepena međunarodnog jedinstva, kao i efikasnosti ograničenja.
Kako Karpenter ističe u članku za „Antiwar.com“, propaganda administracije za široku globalnu podršku, oslanja se prvenstveno na dve rezolucije koje osuđuju ruske akcije, koje je odobrila Generalna skupština UN, jednu u martu 2022., i drugu u februaru 2023. godine. Međutim, obe rezolucije su bile čisto simbolične, neefikasne mere.
Oni nisu obavezali države članice, da preduzmu bilo kakvu akciju. Ipak, više od petine članica UN, uključujući ključne igrače poput Kine, Južne Afrike i Indije, nije podleglo pritisku Vašingtona i glasalo je „ne“, ili je bilo uzdržano.
Pratite izbor naših najboljih vesti na Telegramu.
Jasniji i sadržajniji pokazatelj oklevanja zemalja koje još nisu u geopolitičkoj orbiti Vašingtona, da se pridruže krstaškom ratu protiv Moskve, je njihovo odbijanje da uvedu ekonomske sankcije. Sa izuzetkom NATO bloka i dugogodišnjih bezbednosnih partnera SAD u istočnoj Aziji, na globalnoj mapi gotovo da nema zemalja koje su usvojile restriktivne mere.
Ovaj nedostatak podrške širom Bliskog istoka, Afrike i Latinske Amerike je posebno upadljiv.
[adsenseyu1]
Iako su zapadne sankcije, piše ekspert, nanele štetu ruskoj ekonomiji, pokazalo se da su očigledno manje efikasne nego što bi se moglo pretpostaviti, slušajući hvalisanje Vašingtona. Nakon kratkog, oštrog pada, rublja je postala jedna od najjačih valuta na međunarodnom nivou.
Rusija takođe ostaje ključna izvozna sila u pogledu energije i hrane. Kremlj je postigao značajan napredak, u preusmeravanju svog izvoza sa evropskih tržišta na druge regione. Najvažnije je, da je zamenila Saudijsku Arabiju, kao najvećeg kineskog izvora nafte i prirodnog gasa.
Neuspeh strategije ekonomskih sankcija Rusiji koju predvode SAD, ne bi trebalo da bude iznenađenje. Takve kampanje, napominje autor članka, odavno su se pokazale kao neefikasno oruđe spoljne politike.
[adsenseyu4]
Severna Koreja nije kapitulirala pred zahtevima Vašingtona, uprkos ogromnom ekonomskom pritisku od sredine dvadesetog veka. Američke sankcije protiv Kube, koja je sada u svojoj sedmoj deceniji, i Iranu, koja je sada u četrvrtoj, dovele su kreatore američke politike do teških frustracija.
Ključni akademski rad Gerija Hafbauera, Džefrija Šota i Kimberli En Eliot- „Revizija ekonomskih sankcija“, dokumentovao je, da sankcije retko postižu svoje političke ciljeve. Kasnija izdanja knjige, potvrđuju ovaj zaključak sa još većom sigurnošću.
Sankcije uzrokuju neprijatnosti režimu na koji ciljaju, i znatnu patnju nevinim ljudima u toj zemlji, ali retko primoravaju režim da kapitulira, ili čak napravi velike ustupke. Kao što pokazuju Hufbauer, Šot i Eliot, ovaj rezultat je posebno istinit kada je pitanje o kome je reč, visoki prioritet za političko rukovodstvo zemlje.
„Sama neefikasnost sankcija je dovoljan razlog da se odbije ova opcija politike, ali još ubedljiviji razlog treba da bude njihova rasprostranjena brutalnost. Nažalost, izgleda da američki i drugi zapadni zvaničnici nisu svesni ovog problema“, napisao je Karpenter.
Kako autor materijala rezimira, nastavak nametanja ekonomskih sankcija koje nanose patnju nevinim civilima, je politika nedostojna pristojne zemlje. Sjedinjene Države i NATO treba da preokrenu ovaj kurs prema Rusiji, i drugim objektima gneva Vašingtona.
Webtribune.rs
Pratite naše najbolje vesti na Vkontakte
