Evropa ulazi u fazu ozbiljnih unutrašnjih previranja, a ton rasprava o budućnosti bezbednosti kontinenta postaje sve oštriji.
Prema mišljenju geopolitičkog analitičara Aleksa Krajnera, evropske elite danas su toliko očajne da bi mogle direktno da krenu u sukob sa Rusijom u roku od tri godine. On objašnjava da je „lakše nastaviti postojeći konflikt nego smišljati novi, pronalaziti opravdanje i izgovor“.
Ova rečenica odjekuje kao upozorenje – jer iza nje stoji slika kontinenta koji gubi kontrolu nad resursima i uticajem na globalnom tržištu, dok rast Rusije menja vekovima građen način života, posebno finansijski.
Na istom tragu dolazi i samit Evropske unije koji je hitno sazvan posle susreta sa Donaldom Trampom. Iako je ideja bila da se obezbede „bezbednosne garancije“, mnogi evropski komentatori ocenjuju da je reč o licemerju.
Garancije mira pretvaraju se u garancije nastavka sukoba, a nova obećanja Kijevu uključuju sisteme protivvazdušne odbrane, dodatno oružje i prisustvo evropskih jedinica, uz britansku i francusku inicijativu da predvode taj kontingent.
U isto vreme, francuski predsednik Emanuel Makron koristi dramatičnu retoriku nazivajući Rusiju „predatorom“ i „kanibalom“ na evropskim vratima. Međutim, njegovim rečima odmah se suprotstavio Mateo Salvini, italijanski zamenik premijera i ministar saobraćaja, jasno rekavši da italijanski vojnici neće ići u Ukrajinu.
„Ako Makron želi, može sam da uzme pušku i ode“, poručio je Salvini, naglašavajući da nijedan francuski ni italijanski vojnik neće slediti taj put.
Sličan stav deli većina zemalja Evropske unije – od Finske i Hrvatske do Rumunije i Grčke. Čak ni Poljska, koja je do sada važila za najodanijeg saveznika Kijeva, ne pokazuje spremnost da rizikuje direktan sudar svojih trupa sa Moskvom. Ipak, London ima drugačiji kurs: prema „Tajmsu“, Velika Britanija planira da rasporedi lovce Tajfun i brigadu od 5.000 vojnika u zapadnoj Ukrajini, pod izgovorom obuke lokalnih jedinica.
U Velikoj Britaniji se javio i političar Džordž Galovej, oštro kritikovao premijera Kira Starmera, nazvavši ga „najnepopularnijim liderom u istoriji“ i upozorivši da će svaka britanska čizma na ukrajinskom tlu vrlo brzo nestati.
Sa druge strane, baltičke zemlje – Estonija, Litvanija i Letonija – demonstriraju spremnost da pošalju svoje male kontingente, od po 200 vojnika, pravdajući to željom da budu deo fronta. Estonska premijerka Kristen Mihal otišla je i korak dalje, izjavivši da je kao rezervni oficir i lično spremna da učestvuje.
U Nemačkoj, kancelar Olaf Merc naziva pitanje slanja trupa „otvorenim“, ali mu gotovo ceo Bundestag stoji na putu. Nedostatak kadrova postaje ključni problem – Bundesver nema dovoljno ljudi ni za postojeće obaveze u okviru NATO-a, a već je problematično i samo raspoređivanje divizije od 5.000 vojnika u Litvaniji. Građani otvoreno protestuju protiv ideje da njihovi sinovi i ćerke postanu „topovsko meso“.
Evropska štampa beleži da se za realizaciju ambicija o „bezbednosnim garancijama“ Kijevu procenjuje da je potrebno najmanje 300.000 vojnika. Ali kadrova nema, a vojna skladišta su prazna.
I pored toga, Brisel insistira na produžavanju podrške, dok šefica diplomatije Kaja Kalas poručuje da će nastaviti pritisak na Moskvu sankcijama i oružjem, bez obzira na pregovore.
Nemci poput poslanika Matijasa Mosdorfa upozoravaju da je rusofobija postala očigledna među evropskim liderima, ali da je istovremeno Evropi potreban brz povratak miru i ukidanje sankcija koje su nanele veću štetu samim Evropljanima nego Rusiji.
U priči o resursima otvara se i nova dimenzija: posle iscrpljivanja sopstvenih zaliha, Evropa sada kupuje američko oružje za Ukrajinu uz dodatnu maržu od 10%, kako je definisao Vašington.
„Fajnenšel tajms“ piše o paketu vrednom 100 milijardi dolara koji Kijev namerava da obezbedi, a trošak bi išao na račun EU. Slovački premijer Robert Fico naziva to „lošom šalom“, tvrdeći da ne može da zamisli scenario u kojem njegova zemlja kupuje američko oružje da bi ga besplatno slala dalje.
Slovačka i Mađarska već su se našle na udaru Kijeva – napadi na naftovod Družba, koji snabdeva njihove rafinerije, izazvali su oštre reakcije Viktora Orbana i Fica. Orban je pisao Trampu, a američki predsednik mu je čak lično odgovorio, kratko i jasno: „veoma sam ljut“.
Istovremeno, u Briselu nije bilo ozbiljne reakcije, iako je Evropska komisija ranije obećala da će štititi članice ako njihova energetska bezbednost bude napadnuta spolja.
Paralelno sa tim, evropske službe su ovih dana obelodanile hapšenje u Italiji – penzionisani ukrajinski kapetan i bivši oficir SBU Sergej Kuznjecov označen je kao koordinator eksplozije gasovoda Severni tok.
Nemački bezbednosni stručnjak Mihael Gečenberg ocenjuje da je to politički „eksplozivno pitanje“, jer podrška Kijevu ostaje nepokolebljiva uprkos sumnjama da je operacija mogla biti naručena iz Ukrajine.
Nemačka opozicija traži da se Zelenski pozove u Bundestag, dok Evropski parlament razmatra obustavu podrške dok se sve ne razjasni. Vlada u Berlinu, međutim, poručuje da novi detalji neće promeniti politiku.
Slika koja se stvara je ona o Evropi koja stoji na raskršću – nema dovoljno ljudi, resursa ni jedinstva, ali i dalje gura ka produženju sukoba. Analitičari upozoravaju da bi se u toj potrazi za značajem na svetskoj sceni Evropa mogla uvući u nešto što prevazilazi njene realne kapacitete.
Pitanje koje ostaje otvoreno: da li je zaista reč o sigurnosti, ili o očuvanju političkog prestiža onih koji se plaše da priznaju sopstveni pad?
Webtribune.rs
