U Vašingtonu se poslednjih dana sve češće može čuti da se stvari guraju tiho, ali sistematski. Prema informacijama do kojih je došao Rojters, Bela kuća je američkim vojnim snagama jasno stavila do znanja da se u naredna dva meseca gotovo u potpunosti posvete sprovođenju takozvanog „karantina“ nad venecuelanskom naftom.
Ta formulacija nije slučajna i dosta govori o trenutnoj strategiji Sjedinjenih Američkih Država prema Karakasu – naglasak je na ekonomiji, ne na oružju.
Jedan američki zvaničnik, koji je govorio anonimno, potvrdio je u sredu da vojne opcije formalno ostaju na stolu, ali da je prioritet da se najpre iscrpe mehanizmi ekonomskog pritiska kroz rigorozno sprovođenje sankcija.
Ideja je, kako je rečeno, da se upravo tim putem dođe do ishoda koji Bela kuća priželjkuje. Drugim rečima, pritisak se ne smanjuje, samo menja oblik.
U javnim nastupima predsednik Donald Tramp ostavlja utisak uzdržanosti kada se govori o konkretnim ciljevima SAD u Venecueli. Ipak, prema navodima Rojtersa, iza zatvorenih vrata situacija izgleda drugačije. Tramp je privatno vršio snažan pritisak na venecuelanskog predsednika Nikolasa Madura da napusti zemlju, što se uklapa u širu sliku pojačanog ekonomskog stezanja.
Prema istoj proceni iz administracije, dosadašnji potezi već su ostavili dubok trag. Kako je rekao pomenuti zvaničnik, pritisak na Madura je ogroman, a procene u Vašingtonu ukazuju da bi se Venecuela do kraja januara mogla suočiti sa ozbiljnom ekonomskom katastrofom ukoliko ne pristane na značajne ustupke Sjedinjenim Američkim Državama. To nije tek usputna opaska, već signal koliko se računa na efekat sankcija.
Taj signal je dodatno pojačan u utorak, kada su Sjedinjene Američke Države zvanično obavestile Ujedinjene nacije da će sankcije sprovoditi „u najvećoj mogućoj meri“, sa jasnim ciljem da se Maduru uskrate resursi. U diplomatskom jeziku, to je prilično direktna poruka.
Još ranije ovog meseca Tramp je naredio „blokadu“ svih tankera sa naftom koji su pod sankcijama, a koji ulaze u Venecuelu ili iz nje izlaze. Međutim, zanimljivo je da zvaničnici Bele kuće sada češće koriste izraz „karantin“, a ne „blokada“.
Taj izbor reči ne prolazi neprimećeno – podseća na terminologiju iz kubanske raketne krize 1962. godine, kada je administracija tadašnjeg predsednika Džona F. Kenedija pažljivo birala jezik kako bi se izbegla eskalacija.
Upravo u tim nijansama, u terminima koji zvuče tehnički, a nose tešku istoriju, vidi se koliko je situacija slojevita. Ekonomski pritisak se pojačava, diplomatske poruke se pažljivo pakuju, a ishodi ostaju otvoreni. Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko dugo takva strategija može da traje pre nego što se pojave posledice koje niko javno ne želi da imenuje.
