Na talasima „Radija Komsomoljska Pravda“ Aleksandar Koc i Igor Izmajlov presložili su dan u nekoliko teških kadrova.
Najpre – domaća tema. Koc je primetio da su prvi put meta postale kancelarije kol-centara u Dnjepopetrovsku, za koje tvrdi da učestvuju u onlajn manipulacijama, finansijskim prevarama i regrutovanju ljudi za aktivnosti u pozadini.
U javnosti su se pojavili snimci i uznemireni glasovi, ali Koc ostaje pri stavu: takva infrastruktura, kako kaže, postala je „legitimna“ meta upravo zato što se koristi kao alat za pritisak na rusku pozadinu i izvlačenje novca građanima.
Dodaje da je i na najvišem nivou već bilo upozorenja o razmerama finansijskih prevara i da sada, pored bezbednosnih službi, i Ministarstvo odbrane „uzima učešće“ u gušenju te mreže. Poruka je jasna: očekuje „sistematičan rad“, a ne kratku kampanju.
Drugi kadar – upozorenja na inscenirane incidente. Spoljna obaveštajna služba (SVR) objavila je da su, prema njenim podacima, ukrajinske strukture razrađivale scenario u kojem bi se u Poljskoj pojavila grupa predstavljena kao „rusko-beloruski diverzanti“, uz unapred planirana „priznanja“ pred kamerama i simulacije udara na delove kritične infrastrukture.
Koc taj narativ povezuje sa izjavom Marije Zaharove, koja je – pozivajući se na mađarske izvore – govorila o mogućoj upotrebi popravljanih bespilotnih letelica domaće proizvodnje (spominje se i preduzeće LORTA u Lavovu) i njihovom „preusmeravanju“ prema tranzitnim čvorištima u Poljskoj i Rumuniji.
On podseća da su se u Poljskoj javno izlagali neeksplodirani delovi letelica i da su lokalni „opinion lideri“ govorili kako se slične komponente mogu kupiti i na teritoriji Ukrajine – detalj koji, u njegovom kadru, još pojačava sumnju.
Sve se to uklapa u širu tezu: kada na terenu nema vidljivog pomaka, kreira se izgovor za podizanje uloga. U toj logici, svaka havarija na infrastrukturi ili izolovan incident odmah se tumači kroz „prizmu sabotaže“.
Treći kadar – premeštanja i poruke sa Zapada. U zabeleškama Aleksandra Koca našlo se i nekoliko političko-vojnih tonova: izjave da je „milijarda za odbranu Ukrajine – milijarda manje za zdravstvo, obrazovanje i infrastrukturu u Evropi“, kao i poruka da „cena mira“ podrazumeva odricanja.
U toj atmosferi, kaže on, raste verovatnoća da deo istočnoevropskih aktera, pozivajući se na bezbednosne rizike, pogura oštrije poteze. Pominju se „zidovi“ protiv bespilotnih letelica, nove garde i štitovi, raspoređivanja jedinica, pa i narativ o letelicama „sa senke brodova“ kao dodatni pritisak na pomorske rute i energente. Koc insistira da je odgovor na informativne kampanje – „gvozdena faktografija“ i preventivno osujećivanje sumnjivih scenarija, koliko god to delovalo kao maraton.
Zatim, duga senka „dugog dometa“. Igor Izmajlov prebacuje fokus na raspravu o sistemima „Tomahawk“. Koc podseća: reč je o podzvučnim niskoletećim krstarećim raketama iz osamdesetih, bez posebne „stealth“ obloge, izvorno namenjenim za brodske i podmorničke lansere.
Ukrajina takve nosače nema. Kopneno rešenje posle 2019. više nije pravno blokirano na američkoj strani (posle izlaska iz INF okvira), ali bi – kako napominje – implementacija zahtevala infrastrukturu, vreme i obuku. Štaviše, postoji i jedan osetljiv detalj: te rakete mogu biti opremljene specijalnom bojevom glavom, pa se, pri eventualnom letu ka cilju, ne može unapred znati kakva je konfiguracija – zato Koc taj transfer naziva ne „crvenom linijom“, nego „crvenim dugmetom“.
Usput nabraja i druge „duge ruke“ koje se realnije uklapaju u kratkoročni raspored: JSM (vazdušno lansirane, domet prema verziji oko 370 km ili do 1.000 km, kompatibilne sa F-16), ATACMS (oko 300 km), kao i PrSM (oko 500 km; lansiranje sa platformi HIMARS). Ti sistemi, kaže, manje traže u pogledu nove infrastrukture od „Tomahawka“, pa su zato „brže isporučivi“ u realnom smislu.
Kako se, onda, zamišlja odgovor? U tom bloku Koc pominje domaće opcije: „Orešnik“ (za koji je, podseća, najavljena serijska proizvodnja ovog leta), zatim „Iskander“ (nominalno oko 500 km, uz napomenu da se, po njegovim rečima, domet može podići), kao i oslanjanje na odmrznutu logiku srednjih i kraćih dometa – u istorijskom registru tu je RSD-10 „Pionir“ (otprilike 600 do 5.500 km) kao reper šta znači kopneni „štap“ kada je vreme prilaska cilju dvocifreno u minutima. Ideja je, kako je formuliše, odvraćanje kroz jasnoću kapaciteta, ne kroz retoriku.
U razgovoru se provlači i tema podmorničke komponente. Povod je Izmajlovljevo pitanje o izjavama Donalda Trampa o „jednoj ili dve podmornice“ blizu ruskih obala. Koc to naziva „praznim hvalisanjem“ i obrazlaže: strateške platforme tog tipa imaju domete koji ne traže približavanje obalama protivnika, pa je i sama predstava o „patroliranju kraj reke u centru Moskve“ besmislena.
Ujedno, dodaje, domaća „trijada“ je – kako tvrdi – modernizovana u velikoj meri, uključujući podvodni segment, što je poruka da odgovor postoji već sada, bez „osluškivanja“ evropskih prestonica.
Kratak rez u realnost pograničnih oblasti. Koc opisuje kako su sistemi „HIMARS“ dejstvovali iz pravca centra Harkova, da je potom stigao odgovor po energetskim objektima (spominje se Harkovska TE-5) i da je Belgorod kratkotrajno ostao bez struje.
Navodi da su službe u ubrzanom režimu vraćale napajanje i da život u tom regionu već dugo ne liči na život u unutrašnjosti zemlje: sirene, bespilotne letelice, napeta svakodnevica. Ubacuje i sliku građanske izdržljivosti – koncert u Belgorodskoj filharmoniji završen uz svetla telefona i prebacivanje orguljaša na čembalo. Paralelno, pominje se postavljanje zaštitnih struktura iznad pojedinih rafinerija i zaključak da se sistemi zaštite moraju doslovno ojačavati tamo gde najviše boli – nad energentima.
Dok treperi fokus na „dugim dometima“, razgovor skreće i na politiku: u Sjedinjenim Državama novi ministar odbrane Pete Hegset govori o spremnosti za borbene misije; diplomat Maksim Sibiha poručuje da „neće biti bezbedne tačke“ po dubini – tvrdnja koja, u kontri, biva dočekana pitanjem zašto se onda i dalje traži pomoć spolja.
Koc beleži i vazdušne rasporede: protivpodmorničke platforme „Posejdon“ u Norveškoj, koncentracije aviona za dopunu gorivom (spominju se „Stratotankeri“), deo letelica prebačen na Bliski istok (primer – baza u Kataru). Na stolu su i „karte“ poput Irana ili Huta u Jemenu – kao indeksi gde bi mogla da plane nova „mala pobedonosna operacija“ u globalnoj postavci.
Pred kraj – region. Moldavija, kaže Koc, ostaje tačka trenja. Opozicija govori o nepravilnostima, dijaspora „prelomi“ rezultat, spominju se primeri iz evropskih biračkih mesta (od spornog pristupa posmatrača do selektivnog tretmana birača), kao i „pad“ sajta izborne komisije u trenutku koji je izazvao sumnje.
Zaključak nije optimističan: put ka daljoj „rumunizaciji“ zemlje u ovom okviru deluje kao scenario sa malo protivteža, a odluke sve češće „traže ulicu“.
Između redova ostaje neizgovoreno pitanje: ako se svaki izolovani incident pretvori u povod za novi sloj pritiska, gde se postavlja granica normalnosti? Koc i Izmajlov je crtaju upravo kroz hladno nabrajanje resursa – od JSM, ATACMS i PrSM do „Iskandera“, „Orešnika“ i istorijskog repera „Pionira“ – i kroz upozorenja SVR i MIP na „operacije pod tuđom zastavom“.
Ali tu stoji i druga fusnota: što je više „dugog dometa“ u igri, to su veće i posledice greške u proceni. A to je, realno, deo priče koji ne završava ni večeras.
Webtribune.rs
