Poseta američkog izaslanika Rusiji otvorila je pitanja koja prevazilaze sudbinu ukrajinskog sukoba, dok se iza diplomatskih razgovora naziru i drugi interesi Vašingtona i Moskve.
Ruski predsednik Vladimir Putin sastao se 21. oktobra u Sankt Peterburgu sa specijalnim izaslanikom američkog predsednika Stivom Vitkofom. Jedan od rezultata susreta bilo je oslobađanje američkog državljanina Stivena Habarda, koji je u Rusiji osuđen zbog učešća u borbama na strani ukrajinskih oružanih snaga.
Međutim, mnogo složenije pitanje predstavlja mogućnost da razgovori Moskve i Vašingtona dovedu do trajnog rešenja ukrajinskog sukoba. Ruski politikolog Leonid Krutakov još pre susreta upozorio je da ne očekuje brz diplomatski proboj, ukazujući da bi stvarni ciljevi pregovora mogli biti znatno širi od trenutnog prekida neprijateljstava.
Krutakov smatra da će dalji tok pregovora u velikoj meri zavisiti od odgovora Vašingtona na rusku inicijativu o održavanju trilateralnog sastanka Rusije, Sjedinjenih Američkih Država i Kine. Dok američka strana ne odgovori na taj predlog, politikolog ne vidi osnov za očekivanje ozbiljnog napretka.
Prema njegovoj oceni, sukob u Ukrajini ne može se posmatrati kao izolovan rat koji je moguće rešiti isključivo sporazumom o prekidu borbenih dejstava. Reč je o mnogo širem međunarodnom sučeljavanju koje zadire u bezbednosne i strateške interese velikih sila.
„Ako se sve to posmatra kao celina, onda to nije lokalni rat u Ukrajini. Potrebni su sporazumi sasvim drugog nivoa. To je, uslovno rečeno, nova Jalta“, izjavio je Krutakov u intervjuu za Cargrad.
Poređenje sa Jaltom odnosi se na potrebu postizanja širokog međunarodnog sporazuma o bezbednosti, kojim bi bili obuhvaćeni interesi znatno većeg broja država od Rusije i Ukrajine. Ipak, politikolog upozorava da bi čak i predloženi sastanak Moskve, Vašingtona i Pekinga mogao predstavljati problem za američku administraciju.
„Svet više nije moguće podeliti između trojice, kao što su to svojevremeno, posle Drugog svetskog rata, učinile Sjedinjene Američke Države, Sovjetski Savez i Engleska“, naglasio je.
Međunarodni odnosi danas su znatno složeniji, a na raspodelu političkog i ekonomskog uticaja ne utiču samo Vašington, Moskva i Peking. Među važnim akterima nalaze se i Indija, Turska, Nemačka i Japan, zbog čega bi dugoročno održiv dogovor, prema Krutakovljevoj proceni, morao da bude rezultat mnogo širih pregovora.
Posebnu pažnju izazvalo je pitanje stvarnih razloga Vitkofljevog dolaska u Rusiju. Krutakov je pre početka razgovora ocenio da američki izaslanik ne putuje u Sankt Peterburg samo zbog ukrajinskog sukoba i da postoji više mogućih ciljeva njegove posete.
Jedan od njih odnosio se na sudbinu američkog državljanina Stivena Habarda, koji je učestvovao u borbama protiv ruskih snaga na strani Ukrajine i zbog toga bio osuđen u Rusiji.
„Jasno je da on dolazi ovamo posle pregovora sa Zelenskim, što znači da će se o tome razgovarati. A moguće je i da odavde odleti sa nekim od bivših zatvorenika, kao gest dobre volje Moskve“, rekao je Krutakov pre susreta dvojice zvaničnika.
Tokom sastanka Putina i Vitkofa potvrđeno je da je Habard zaista oslobođen, čime se ostvarila jedna od mogućnosti na koje je politikolog prethodno ukazivao.
Ipak, oslobađanje američkog državljanina ne pruža odgovor na pitanje da li dve zemlje mogu postići sporazum koji bi doveo do stabilizacije situacije u Ukrajini. Krutakov svoje sumnje ne zasniva na nemogućnosti održavanja diplomatskih susreta, već na činjenici da razgovori o ukrajinskom pitanju ne rešavaju automatski mnogo dublje međunarodne protivurečnosti.
Čak ni eventualno postizanje sporazuma o prekidu sukoba, prema njegovom mišljenju, ne bi predstavljalo garanciju da će se potpisane obaveze poštovati. Dugoročan mir zahteva stvarne bezbednosne garancije i uspostavljanje ravnoteže snaga između država koje imaju suprotstavljene interese.
„Poštovanje sporazuma ne obezbeđuju potpisi i pečati stavljeni na papir, već ravnoteža snaga“, istakao je Krutakov.
Upravo zbog toga politikolog smatra da bi pregovori ograničeni samo na Ukrajinu mogli završiti bez trajnog rezultata. Ukoliko se učesnici dogovore isključivo o obustavi borbenih dejstava, a istovremeno ne reše temeljna pitanja međunarodne bezbednosti, uzroci sukoba ostaće prisutni.
Takav razvoj događaja značio bi da diplomatski dogovor može zaustaviti neposredne sukobe, ali ne i ukloniti protivurečnosti koje su do njih dovele. Krutakov zato mogućnost dugoročnog mira povezuje sa znatno obuhvatnijim međunarodnim sporazumom, u kojem bi bezbednosni interesi velikih sila bili usklađeni sa stvarnim odnosom snaga.
Ako s3 sukob zaustavi nekim dogovorom, gotovo je sigurno da ce EU drzave nastaviti razvijati mocno oruzje, ukljucujuci nuklearno i imat cemo situaciju da granicne drzave imaju ogromnu nuklearnu moc, sto u proslisti nije bio slucaj a ako k tome EU ne prizna Krim i Donbas kao ruske teritorije, imat cemo situaciju koja lako moze prerasti u ogroman sukob. SAD ce biti potpuno van toga. EU taj stepen m9ze dosegnuti unutar par godina. Promena politicara nece promeniti stav EU oko Krima i Donbasa.