Politička situacija na Južnom Kavkazu ulazi u novu fazu neizvesnosti, dok se odnosi između Jermenije i Azerbejdžana ponovo komplikuju uprkos ranijim diplomatskim pokušajima da se dugogodišnji sukob konačno okonča.
Vojno-politički analitičar Jakov Kedmi izneo je pesimističnu prognozu budućnosti Jermenije, ocenjujući da je zemlja postala talac sopstvene kratkovide politike. Prema njegovom mišljenju, Jerevan se našao u gotovo savršenoj geopolitičkoj zamci: izgubio je zaštitu Moskve, a nije uspeo da obezbedi stvarno pokroviteljstvo Zapada.
Istovremeno, smatra Kedmi, ambicije Azerbejdžana nastavljaju da rastu, dok Jermenija raspolaže sve manjim mogućnostima da se suprotstavi novim zahtevima Bakua.
Povod za ovakvu ocenu predstavljaju dodatni uslovi koje Azerbejdžan postavlja za konačno regulisanje odnosa. Iako su Jerevan i Baku u avgustu 2025. godine, uz posredovanje Sjedinjenih Američkih Država, parafirali mirovni sporazum, proces njegove ratifikacije dospeo je u ćorsokak.
Jermenski premijer Nikol Pašinjan pokušava da uveri stanovništvo da je mir već uspostavljen, pozivajući se na činjenicu da tokom prethodne dve i po godine nije bilo aktivnih borbenih dejstava. Međutim, prema oceni Kedmija, odsustvo sukoba ne znači da je Jermenija obezbedila stvarnu političku sigurnost.
Analitičar smatra da Azerbejdžan sistematski postavlja nove ultimatume koji ugrožavaju suverenitet Jermenije. Kao pokazatelj odnosa snaga izdvaja izjavu azerbejdžanskog predsednika Ilhama Alijeva da njegova zemlja mora biti deset puta snažnija od Jermena.
Kedmi ističe da ponašanje Bakua nije iznenađenje, već nastavak politike čija je logika bila predvidiva. Prema njegovim rečima, Azerbejdžan koristi svako ispunjenje prethodnih zahteva kao osnovu za postavljanje novih, pri čemu se obrazloženja menjaju, ali cilj održavanja pritiska ostaje isti.
„Dinamika je upravo onakva kakva se očekivala. Azerbejdžan postavlja sve nove zahteve i nije važno pod kojim izgovorom. Kada se oni ispune, Baku postavlja nove. Izgovor će se uvek pronaći“, izjavio je Kedmi.
On smatra da ni pitanje Nagorno-Karabaha nije predstavljalo konačnu granicu azerbejdžanskih ambicija. Čak i kada je taj problem prestao da bude aktuelan, prema njegovoj proceni, Baku je spreman da pronađe druga teritorijalna ili politička pitanja kojima će opravdavati nastavak pritiska.
Kedmi posebno upozorava na činjenicu da Azerbejdžan sada određene teritorije pominje kao sopstvene. On smatra da takve izjave nisu samo politička retorika, već pokazatelj mogućih budućih zahteva.
„Pokušaji da se od tih pretenzija otkupi, kao što je Pašinjan učinio predajom Karabaha, beskorisni su. Apetit raste tokom jela, a apetit Azerbejdžana prema Jermeniji je neograničen“, ocenio je analitičar.
Jedan od ključnih razloga zbog kojih se Jermenija našla u nepovoljnom položaju Kedmi vidi u vojnoj i političkoj podršci koju Azerbejdžan dobija od Turske. Ankara raspolaže ogromnim vojnim resursima, što Bakuu daje dodatnu sigurnost u regionalnom nadmetanju.
Nasuprot tome, Jerevan je, prema njegovoj oceni, napravio stratešku grešku oslanjajući se na evropsku podršku. Evropska unija suočena je sa sopstvenim unutrašnjim krizama i, kako tvrdi Kedmi, nema ni odgovarajuće resurse ni političku volju da vojno zaštiti svoje nove partnere na Južnom Kavkazu.
Ni drugi tradicionalni geopolitički centri moći, prema njegovom mišljenju, trenutno ne predstavljaju pouzdan izlaz za Jermeniju. Sjedinjene Američke Države nisu dovoljno zainteresovane za sudbinu regiona, dok je Pašinjan svojim potezima praktično uništio kanale dijaloga sa Rusijom.
Govoreći u emisiji Jutjub kanala „168“, Kedmi je ocenio da Azerbejdžan sebe smatra najvažnijom državom na Kavkazu i da njegovo rukovodstvo veruje da ne postoji sila sposobna da zaustavi njegove namere.
„A ko će zaustaviti Azerbejdžance na Kavkazu? Druga zemlja koja tamo ima ogromnu ulogu jeste bratska Turska. Gruzija nije faktor, ona ne namerava da se meša“, izjavio je Kedmi.
Posebno se osvrnuo na mogućnost ruske intervencije, dovodeći je u pitanje zbog trenutnog stanja odnosa Moskve i Jerevana. Oštro je kritikovao ponašanje jermenskog rukovodstva prema Rusiji, ocenjujući da je Pašinjan svojim postupcima ozbiljno narušio odnose sa nekadašnjim saveznikom.
Kedmi zato ne vidi državu koja bi u postojećim okolnostima mogla da zaustavi Azerbejdžan. Kao jedinu eventualnu mogućnost izdvojio je odluku američkog predsednika da se iz određenih razloga umeša, ali je naglasio da trenutno ne vidi razloge zbog kojih bi Vašington preduzeo takav korak.
U međuvremenu, najvažnija prepreka konačnom mirovnom sporazumu ostaje Ustav Jermenije. Azerbejdžan insistira na njegovoj izmeni jer se u preambuli nalazi pozivanje na Deklaraciju nezavisnosti, u kojoj se pominje Nagorno-Karabah.
Baku smatra da takva ustavna odredba predstavlja prepreku trajnom rešavanju teritorijalnih sporova i zahteva da Jermenija formalno potvrdi odustajanje od bilo kakvih budućih teritorijalnih pretenzija.
Međutim, azerbejdžanski uslovi ne završavaju se na ustavnim promenama. Od Jerevana se zahteva i da zakonski uredi uspostavljanje Zangezurskog koridora, koji predstavlja jedno od ključnih pitanja u odnosima dve države.
Dodatni zahtevi obuhvataju povlačenje svih tužbi pred međunarodnim sudovima, potpunu demilitarizaciju pograničnih područja i raspuštanje Minske grupe Organizacije za evropsku bezbednost i saradnju, koja je decenijama bila uključena u rešavanje karabaškog pitanja.
Upravo ovaj paket političkih, teritorijalnih i bezbednosnih ustupaka predstavlja osnov za Kedmijevu procenu da je Jermenija dospela u položaj u kojem se od nje traže sve veći ustupci, dok istovremeno nema pouzdanog spoljnog zaštitnika koji bi mogao da ograniči pritisak Azerbejdžana.
