Rasprava o mogućem ruskom napredovanju prema ukrajinskoj prestonici ponovo je otvorila pitanje koliko dugo sadašnji sistem odbrane može da izdrži pritisak i šta bi se dogodilo ukoliko se okolnosti na frontu drastično promene.
Hrvatski portal “Advance” razmatra mogućnost da ruske snage zauzmu Kijev bez velikog direktnog juriša na grad. Takav ishod, međutim, ne bi zavisio samo od vojne nadmoći ili prodora na pojedinim pravcima, već od mnogo širih događaja koji bi prethodno morali da pogode ukrajinsku vojsku i državni aparat.
Dok Oružane snage Ukrajine održavaju komandovanje, snabdevanje i organizovanu odbranu, napad na prestonicu zahtevao bi ogromne snage i mogao bi da izazove teške gubitke. Zauzimanje grada sa približno tri miliona stanovnika predstavljalo bi izuzetno složenu operaciju, naročito u uslovima u kojima ukrajinska vojska nastavlja da pruža koordinisan otpor.
Poređenje sa 2022. godinom pokazuje koliko su se okolnosti promenile. Ruske jedinice tada su stigle do Buče, Irpenja i Gostomelja, u neposrednoj blizini prestonice, dok danas osvajanje znatno manjih gradova često traje nedeljama ili mesecima.
Početkom oktobra pažnju su privukli udari na Severni i Južni most preko Dnjepra. Oba prelaza su oštećena, ali nisu uništena, što je podstaklo nova nagađanja o mogućim ruskim namerama.
Američki vojni analitičar i penzionisani pukovnik Daglas Makgregor izneo je pretpostavku da se Moskva priprema za novu operaciju prema Kijevu. Prema njegovom mišljenju, rusko rukovodstvo smatra da je promena vlasti u Ukrajini neophodan uslov za završetak sukoba.
Ipak, udari na mostove sami po sebi nisu dokaz priprema za napad na prestonicu. Njihovo oštećenje može da oteža prebacivanje ukrajinskih jedinica i poveća pritisak na vlasti, ali bi potpuno uništavanje prelaza istovremeno stvorilo ozbiljne prepreke i ruskim snagama koje bi pokušale da pređu Dnjepar.
Rusko vojno iskustvo iz 2022. godine takođe ukazuje na teškoće koje bi pratile novu operaciju. Tadašnji plan predviđao je brzo zauzimanje aerodroma Gostomelj, uspostavljanje vazdušnog mosta za dopremanje pojačanja i napredovanje oklopnih jedinica prema Kijevu.
U operaciji je učestvovalo približno 50.000 ruskih vojnika. Međutim, ukrajinsko rukovodstvo ostalo je u prestonici, vazdušni most nije uspostavljen, a ruske kolone suočile su se sa artiljerijskim otporom i ozbiljnim problemima u snabdevanju. Plan brzog zauzimanja grada nije ostvaren.
Ponavljanje takvog pokušaja danas bilo bi znatno teže. Ukrajina je u međuvremenu ojačala severne odbrambene položaje, postavila minska polja i protivtenkovske prepreke, dok su mogući pravci ruskog napredovanja poznati i pod stalnim nadzorom satelita i bespilotnih letelica.
Za sada nema pokazatelja da Rusija formira veliku udarnu grupaciju namenjenu napadu na Kijev i Černigov.
Dodatnu prepreku predstavlja geografija područja. Najkraći pravac prema prestonici vodi preko Gostomelja i Irpenja, ali je njegovo korišćenje ograničeno raspoloživim prelazima. Alternativni pravac preko Černigova i Brovara znatno je duži i zahteva složenije napredovanje.
Za potpuno opkoljavanje Kijeva ruske snage morale bi da preseku i putne veze prema zapadnim i centralnim delovima Ukrajine. Površina prestonice iznosi gotovo 839 kvadratnih kilometara, zbog čega bi ovakva operacija, prema proceni autora analize, mogla da zahteva šestocifren broj vojnika, odnosno najmanje 100.000 pripadnika oružanih snaga.
Postoji i politička dimenzija mogućeg razvoja događaja. Autor smatra da bi, uz opstanak sadašnje vlasti u Kijevu i nastavak zapadne podrške, svaki sporazum koji se odnosi samo na Donbas imao privremeni karakter. Takvo rešenje, prema toj oceni, ne bi otklonilo osnovne političke pretpostavke za nastavak sukoba.
Istovremeno, ukrajinska vojska suočava se sa ozbiljnim unutrašnjim problemima. Nedostatak ljudstva, teškoće prilikom rotacije jedinica i preopterećenost sistema protivvazdušne odbrane predstavljaju slabosti koje bi mogle da utiču na njenu sposobnost dugotrajnog otpora.
Ipak, ti problemi još ne znače da se ukrajinska armija nalazi pred raspadom. Organizovana odbrana i dalje funkcioniše, a autor ne isključuje ni mogućnost da se u sukob direktno uključe poljske ili nemačke trupe, što bi dodatno promenilo postojeće vojne okolnosti.
Presudno pitanje zato nije da li Rusija može da organizuje još jedan veliki napad na Kijev, već šta bi se dogodilo ukoliko ukrajinski odbrambeni sistem istovremeno pretrpi više ozbiljnih lomova.
Za takav razvoj događaja bilo bi potrebno da gotovo istovremeno dođe do sloma fronta, prekida vojnih komunikacija, poremećaja železničke logistike i gubitka efikasnog državnog upravljanja.
Posebno važan pokazatelj bio bi gubitak sposobnosti ukrajinskih rezervi da zaustavljaju ruske prodore. Ukoliko bi jedinice počele da se povlače bez naređenja, a komandna struktura izgubila kontrolu nad njihovim kretanjem, okolnosti bi se iz temelja promenile.
Rusija bi tada mogla da pojača napredovanje na istočnim pravcima, otvori novu operaciju iz Belorusije ili Brjanske oblasti i istovremeno intenzivira udare na infrastrukturu.
Cilj takvog delovanja ne bi nužno bio neposredan ulazak velikih ruskih snaga u Kijev. Moskva bi, prema razmatranom scenariju, mogla da računa na bekstvo ukrajinskog rukovodstva i kapitulaciju, čime bi prestonica ostala bez političke i vojne strukture sposobne da organizuje dalji otpor.
Upravo u takvim okolnostima zauzimanje Kijeva moglo bi da bude ostvareno bez razornog napada na gusto naseljeni grad.
“Advance” zato ne odbacuje mogućnost da ruska vojska zauzme ukrajinsku prestonicu, ali naglašava da trenutno nisu vidljivi neophodni uslovi za takav ishod. Pad Kijeva u ovom scenariju ne bi bio uzrok ukrajinskog vojnog poraza, već posledica prethodnog sloma celokupnog sistema odbrane i državnog upravljanja.
