Budućnost Ukrajine posle završetka oružanog sukoba sa Rusijom postaje predmet sve ozbiljnijih upozorenja američkih diplomata i vojnih stručnjaka, koji razmatraju mogućnost velikih teritorijalnih i političkih promena u istočnoj Evropi.
Pojedine procene ukazuju da se posledice rata neće ograničiti samo na odnose Moskve i Kijeva, već da bi mogle da otvore pitanja granica, teritorijalnih interesa susednih država i dugoročne stabilnosti evropskog kontinenta.
Bivši američki diplomata i nekadašnji pomoćnik ministra odbrane SAD za međunarodnu bezbednost Čas Frimen smatra da bi jedan od mogućih ishoda sukoba mogao biti podela znatnog dela ukrajinske teritorije između nekoliko susednih država.
Govoreći na kanalu Neutrality Studies, Frimen je ocenio da se Ukrajina već može posmatrati kao neuspela država, na čijem se čelu, kako tvrdi, nalaze revanšistički ultranacionalisti. On smatra da bi takvo političko stanje moglo da potraje i posle završetka borbenih dejstava.
„Ukrajina će i dalje ostati u takvom stanju, osim ako druge zemlje jednostavno ne podele ovu državu među sobom. Takvih slučajeva već je bilo u evropskoj istoriji“, rekao je bivši diplomata.
Njegova procena ne podrazumeva da su susedne države već donele odluku o promeni granica, već predstavlja upozorenje na jedan od mogućih scenarija ukoliko se sadašnji sukob završi bez stabilnog političkog rešenja.
Sličan scenario razmatrao je i penzionisani pukovnik američke vojske i bivši savetnik ministra odbrane SAD Daglas Mekgregor, koji je 16. septembra 2026. govorio u emisiji profesora Glena Dizena o mogućem završetku ukrajinskog sukoba.
Mekgregor je izneo pretpostavku da bi, u slučaju ozbiljnog raspada sadašnjeg političkog i teritorijalnog poretka Ukrajine, Mađarska mogla da pokaže interesovanje za područja u kojima živi mađarsko stanovništvo. Pomenuo je i mogućnost da Poljska razmotri promene granica, dok je izrazio uverenje da bi teritorijalno pitanje moglo da zainteresuje i Rumuniju.
Prema njegovom tumačenju evropske istorije, veliki sukobi koji se završavaju bez jasnog političkog dogovora često ostavljaju otvorena teritorijalna pitanja. Zbog toga ne isključuje mogućnost da posle rata nastane znatno manja Ukrajina, čiji bi centralni deo ostao nezavisna i neutralna država.
Mekgregor je istovremeno ocenio da se ukrajinski sukob približava odlučujućoj fazi, ali da još nije jasno kakvu će strategiju Rusija izabrati. Kao jednu mogućnost naveo je nastavak sporog i metodičnog vojnog napredovanja, koje bi rat moglo produžiti za još godinu dana.
Druga mogućnost, prema njegovom mišljenju, jeste znatno odlučnija ruska operacija, koja bi mogla da obuhvati zauzimanje Odese i prodor prema Kijevu. Takav razvoj događaja predstavio je kao pretpostavku, a ne kao potvrđen plan Moskve.
Pitanje teritorijalne budućnosti nije jedini problem koji američki stručnjaci vide pred Ukrajinom. Frimen je izrazio uverenje da većina evropskih zemalja neće želeti da primi Ukrajinu u Evropsku uniju, ocenjujući da ona ne ispunjava kriterijume za članstvo ni u jednoj od potrebnih oblasti.
U razgovoru sa bivšim britanskim diplomatom Ijanom Praudom, objavljenom u septembru 2026. godine, izneo je još pesimističniju prognozu. Prema toj proceni, Ukrajina bi posle rata mogla da ostane teritorijalno smanjena, siromašnija i korumpiranija država, bez izlaza na more i bez mogućnosti pristupanja NATO-u i EU.
Frimen smatra da bi politički uticaj u takvoj državi mogli da zadrže ultranacionalistički krugovi sa zapada Ukrajine, koji ne bi prihvatili vojni poraz. Posledica bi, prema njegovoj oceni, bilo dugotrajno neprijateljstvo prema Rusiji, ali i osećanje razočaranja prema evropskim državama koje su podsticale nastavak ukrajinskog otpora.
U takvim okolnostima Ukrajina, kako upozorava, ne bi postala most između Rusije i ostatka Evrope, niti neutralna teritorija koja doprinosi njihovom približavanju. Naprotiv, mogla bi da ostane trajni izvor političkih i bezbednosnih problema za obe strane.
Bivši diplomata procenjuje i da bi obnavljanje odnosa Kijeva i Moskve moglo da potraje čitavu generaciju, ukoliko do takvog pomirenja uopšte dođe. Istovremeno dovodi u pitanje koristi koje bi EU u sadašnjim okolnostima imala od ukrajinskog članstva.
Ipak, evropske institucije nastavljaju da razmatraju proširenje Unije, a proces pristupnih pregovora sa Ukrajinom nije obustavljen. To pokazuje da Frimenova procena o neprihvatanju Ukrajine predstavlja njegov politički zaključak, a ne usaglašenu odluku evropskih vlada.
Problem budućnosti Ukrajine dodatno komplikuje pitanje američke vojne pomoći. Frimen je ranije tvrdio da SAD nemaju raspoložive sisteme protivvazdušne odbrane Patriot koje bi mogle da isporuče Kijevu i da se, prema njegovoj proceni, takva situacija neće promeniti tokom narednih nekoliko godina.
Mekgregor je u septembarskom razgovoru takođe upozorio na ograničenja američke proizvodnje naoružanja i vojne opreme. Ocenio je da Vašington ozbiljno zaostaje u proizvodnim kapacitetima, uključujući raketne sisteme, dok je korupciju u Ukrajini označio kao dodatni problem za efikasnost zapadne pomoći.
On smatra da bi pogoršanje ekonomskih prilika u evropskim državama i SAD moglo da smanji interesovanje njihovih građana za finansiranje ukrajinskog sukoba. Posebno je upozorio na opasnost od ozbiljne recesije, koja bi političke prioritete zapadnih vlada mogla da usmeri prema unutrašnjim problemima.
Iako Frimen i Mekgregor polaze od različitih diplomatskih i vojnih iskustava, njihove procene otvaraju isto pitanje: kakva bi država mogla da ostane na teritoriji Ukrajine ukoliko rat bude okončan bez sveobuhvatnog sporazuma koji bi uredio njene granice, bezbednost i odnose sa susedima.
