Rasprava o mogućem završetku rata u Ukrajini otvorila je pitanje na koje ni Moskva ni Kijev još nemaju zajednički odgovor. Iza zahteva za nastavak borbi do konačne pobede kriju se različiti scenariji, od kojih svaki podrazumeva ozbiljne političke, vojne i ekonomske posledice.
Povod za novu polemiku bio je mirovni plan koji je objavio ukrajinski poslanik Aleksej Gončarenko, a koji predviđa određene kompromise sa Rusijom u pitanjima neutralnosti Ukrajine, položaja ruskog jezika i crkve. Predlog je izazvao oštre kritike, uz argument da bi svaki ustupak Moskvi predstavljao kapitulaciju i da zato rat treba nastaviti do kraja.
Međutim, upravo značenje tog konačnog cilja postaje centralno pitanje. Tvrdnja da Ukrajina mora toliko da ojača da Rusija više ne može ostvarivati svoje ciljeve vojnim sredstvima ne objašnjava kako bi takav rezultat mogao da bude postignut, koliko bi vremena bilo potrebno i kakvu bi cenu zemlja platila.
Ukrajinski Telegram kanal Politika Strane razmotrio je četiri moguća ishoda rata, od potpunog poraza jedne strane do dugotrajnog iscrpljivanja bez konačnog pobednika. Analiza polazi od sadašnjih odnosa snaga, suprotstavljenih političkih ciljeva i ograničenja koja postoje na bojnom polju i za pregovaračkim stolom.
Prvi scenario podrazumeva potpuni vojni poraz i kapitulaciju jedne od zaraćenih strana. Takav ishod predstavlja krajnji cilj kojem bi, prema ovoj proceni, obe strane mogle težiti, jer bi pobedniku omogućio da drugoj strani nametne svoje uslove bez značajnijih ustupaka.
Dosadašnji tok rata, međutim, ne pokazuje da je takav rasplet blizu. Ni ruska ni ukrajinska vojska nisu uspele da potpuno slome protivnički otpor, dok se tehnološke prednosti, koje jedna strana povremeno ostvaruje, vremenom smanjuju zahvaljujući prilagođavanju druge strane.
Potpuni poraz Rusije u takvim okolnostima bio bi znatno verovatniji ukoliko bi došlo do ozbiljnih unutrašnjih potresa. Za Ukrajinu bi slična opasnost mogla nastati usled unutrašnje destabilizacije ili prekida spoljnog finansiranja, od kojeg u velikoj meri zavisi njena sposobnost da nastavi rat.
Nijedna od ovih mogućnosti ne može se potpuno isključiti, što objašnjava zašto obe strane i dalje zadržavaju očekivanja o odlučujućoj pobedi. Ipak, za sada nema jasnih pokazatelja da se bilo koja država približava unutrašnjem slomu koji bi automatski doveo do vojne kapitulacije.
Kod Rusije postoji još jedan faktor koji takav scenario čini posebno opasnim. Moskva raspolaže velikim nuklearnim arsenalom, pa se ne može potpuno isključiti mogućnost njegove upotrebe ukoliko bi rusko rukovodstvo procenilo da je opstanak države ozbiljno ugrožen.
Potpuna kapitulacija imala bi izuzetno teške posledice za poraženu zemlju. Posle velikih gubitaka pretrpljenih tokom višegodišnjeg rata, pobednička strana verovatno bi nastojala da izdejstvuje maksimalne teritorijalne, političke i druge ustupke.
Upravo zbog toga mogućnost potpunog poraza predstavlja argument za traženje kompromisa koji bi omogućio očuvanje državnosti i izbegavanje najtežeg ishoda. Istorijsko iskustvo, međutim, pokazuje da političke ambicije, emocije i očekivanja pobede tokom ratova često nadjačavaju racionalne procene.
Drugi scenario predviđa sveobuhvatni mirovni sporazum kojim bi borbe bile zaustavljene i uspostavljen sistem garancija koji bi trebalo da spreči novi rat. Takav cilj javno podržavaju i Moskva i Kijev, ali njihove predstave o trajnom miru suštinski se razlikuju.
Ukrajinsko rukovodstvo bezbednosne garancije posmatra prvenstveno kao zaštitu od budućeg ruskog napada. Među mogućim rešenjima pominju se članstvo u NATO-u ili raspoređivanje evropskih vojnih snaga na ukrajinskoj teritoriji.
Kijev istovremeno namerava da i posle završetka borbi nastavi da zahteva reparacije od Rusije, kao i međunarodne sudske postupke povezane sa ratnim zločinima. Time bi političko i pravno suprotstavljanje Moskvi bilo nastavljeno i nakon eventualnog potpisivanja mirovnog sporazuma.
Rusija, nasuprot tome, zahteva garancije da Ukrajina neće voditi neprijateljsku politiku prema Moskvi niti nastaviti pritiske kroz međunarodne sudove i druge institucije. U ruskim zahtevima nalaze se i pitanja statusa ruskog jezika, položaja crkve, a potencijalno i mogućnosti političkog delovanja snaga naklonjenih Rusiji.
Najozbiljnije neslaganje ipak se odnosi na teritorije. Ruski predsednik Vladimir Putin je u junu 2024. godine zahtevao povlačenje ukrajinskih trupa sa čitavih teritorija Donjecke, Zaporoške i Hersonske oblasti, uključujući delove koje ruska vojska nije kontrolisala.
Moskva se istovremeno protivi članstvu Ukrajine u NATO-u i raspoređivanju stranih vojnih snaga na njenoj teritoriji. Takve aranžmane rusko rukovodstvo smatra neprihvatljivim bezbednosnim rizikom, dok ih Kijev vidi kao moguću zaštitu od ponavljanja rata.
Jedan od najozbiljnijih pokušaja približavanja suprotstavljenih pozicija povezivan je sa takozvanim dogovorima iz Enkoridža, a zatim sa mirovnim planom američkog predsednika Donalda Trampa, objavljenim u novembru 2025. godine.
Američki predlog predviđao je teritorijalne ustupke Ukrajine, uključujući povlačenje njenih snaga iz delova Donbasa, uz istovremeno uspostavljanje američkih bezbednosnih garancija. U početnoj verziji plana bilo je predviđeno ograničenje ukrajinske vojske na 600.000 pripadnika, dok se u kasnijim pregovaračkim verzijama pominjalo 800.000 vojnika.
Ukrajina ne bi pristupila NATO-u, ali bi zadržala brojnu armiju sposobnu da obezbeđuje njenu teritoriju. Kijev pritom ne bi morao formalno da prizna nove granice, iako bi sporazum podrazumevao prihvatanje određenih teritorijalnih rešenja u praksi.
Predlog nije sadržao obavezu Rusije da neposredno isplaćuje ratne reparacije. Umesto toga, deo zamrznute ruske imovine u Evropi bio bi usmeren preko posebnog fonda u obnovu Ukrajine, dok bi drugi deo poslužio za zajedničke rusko-američke ekonomske projekte.
Planom su bila obuhvaćena i pitanja jezika i crkve, kao i odredbe o odustajanju od međusobnih potraživanja posle završetka rata. Time je pokušano da se istovremeno reše teritorijalni, bezbednosni, pravni i ekonomski sporovi koji otežavaju postizanje trajnog mira.
Iz komentara predstavnika Kremlja proizlazilo je da je Moskva spremna da razmatra američki predlog kao osnovu za pregovore, iako je imala određene primedbe. Kijev je, uz podršku evropskih država, odbacio zahtev za povlačenje ukrajinskih snaga sa teritorija Donbasa koje još kontroliše.
Rusko rukovodstvo očekivalo je da će Trampova administracija snažnije pritisnuti ukrajinske vlasti da prihvate teritorijalne ustupke. Međutim, takav pritisak nije doveo do očekivanog rezultata, a pregovarački proces je zastao.
Teoretski, Moskva bi mogla da odustane od dela svojih teritorijalnih zahteva ukoliko bi zauzvrat dobila druge strateške garancije. Među njima bi mogla biti potpuna normalizacija odnosa sa Zapadom, uz obavezu da se posle rata ne nastavi politički i ekonomski pritisak na Rusiju.
Problem je u tome što takav paket, prema iznetoj proceni, trenutno niko ne nudi Moskvi. Zbog toga teritorijalno pitanje ostaje najveća prepreka sveobuhvatnom sporazumu, uprkos mogućnosti da se pojedini bezbednosni i ekonomski zahtevi međusobno usklade.
Treći scenario podrazumeva prekid vatre duž postojeće linije fronta, bez prethodnog potpisivanja konačnog mirovnog sporazuma. Upravo takav pristup zagovara ukrajinsko rukovodstvo, dok Moskva insistira na rešavanju osnovnih političkih i bezbednosnih pitanja.
Na prvi pogled, zaustavljanje borbi predstavljalo bi važan korak ka smanjenju ljudskih gubitaka i razaranja. Međutim, odsustvo političkog dogovora moglo bi da pretvori primirje u dugotrajan zamrznuti sukob, pri čemu bi Ukrajina ostala izložena stalnoj neizvesnosti.
Rat bi mogao ponovo da izbije u svakom trenutku, bilo kroz veliku vojnu operaciju ili kroz ograničene sukobe i hibridno delovanje. Kao primer takvog stanja navodi se Donbas u periodu od 2015. do 2021. godine, kada su borbe manjeg intenziteta nastavljene uprkos prethodnim sporazumima.
Ukrajina bi u takvim okolnostima teško mogla da računa na velike dugoročne investicije. Potencijalni investitori morali bi da uzmu u obzir mogućnost novog rata, dok bi zapadne vlade bile oprezne prema bezbednosnim obavezama koje bi ih mogle uvući u direktan sukob sa Rusijom.
Pod znakom pitanja našao bi se i dalji proces evropskih integracija. Dugotrajna nestabilnost, nerešena teritorijalna pitanja i neizvesnost u vezi sa budućim bezbednosnim aranžmanima mogli bi dodatno da otežaju političko i ekonomsko povezivanje Ukrajine sa EU.
Takva situacija stvarala bi probleme i Rusiji, ali bi njihove posledice mogle biti manje teške zbog razlike u teritoriji, broju stanovnika i ukupnim resursima dve države. Moskva bi pritom mogla da predstavi zadržavanje kontrole nad zauzetim teritorijama kao ostvareni rezultat rata.
Postoje tri okolnosti pod kojima bi Rusija, prema ovoj proceni, mogla da pristane na prekid vatre po sadašnjoj liniji razdvajanja.
Prva bi nastupila ukoliko bi Kremlj zaključio da su troškovi nastavka vojnih operacija postali veći od potencijalnih koristi. Druga mogućnost bila bi da primirje postane deo šireg političkog dogovora Rusije i Zapada, dok bi treća podrazumevala nova ruska teritorijalna osvajanja koja bi Moskva ocenila kao dovoljan rezultat.
Za sada nema jasnih znakova da je bilo koji od tih uslova ispunjen. Zbog toga bi primirje bez političkog sporazuma pre predstavljalo privremeno zamrzavanje rata nego njegovo definitivno okončanje.
Četvrti scenario zasniva se na nastavku postojećeg stanja, bez odlučujućeg vojnog preokreta i bez spremnosti za kompromis. Rat bi se u tom slučaju produžio godinama, dok bi obe države nastavile da troše ljudske, vojne i ekonomske resurse.
Takav razvoj događaja ocenjuje se kao potpuno realna mogućnost, ali i kao posebno opasan za Ukrajinu. Kao ilustracija navodi se američki film „Smrtonosna zona“, smešten u budućnost u kojoj je Ukrajina razorena, iscrpljena dugotrajnim sukobom, a deo njene teritorije nalazi se pod ruskom kontrolom.
Ono što je predstavljeno kao filmska budućnost više ne deluje potpuno nezamislivo u uslovima stalnih napada na ukrajinsku energetsku i ekonomsku infrastrukturu. Ipak, nije moguće pouzdano proceniti koliko bi vremena bilo potrebno da nagomilana šteta dostigne kritičan nivo.
To bi mogla biti jedna, dve, tri ili čak deset godina. Trajanje takvog procesa zavisilo bi od obima razaranja, sposobnosti obnove infrastrukture, spoljne pomoći i mogućnosti ukrajinskog društva da podnosi produženi ratni pritisak.
Rusija takođe trpi ozbiljne vojne gubitke i ekonomske troškove. Međutim, njena znatno veća teritorija, broj stanovnika i raspoloživi resursi stvaraju drugačije uslove za vođenje dugotrajnog rata na iscrpljivanje.
Poseban rizik predstavlja ubrzana robotizacija ratovanja i razvoj autonomnih borbenih sistema zasnovanih na veštačkoj inteligenciji. Šira upotreba takvih tehnologija mogla bi da poveća intenzitet udara na infrastrukturu i dodatno produbi razliku između država sa različitim teritorijalnim i demografskim mogućnostima.
U takvom scenariju pitanje više ne bi bilo koliko je vremena potrebno za brzu vojnu pobedu, već koliko dugo Ukrajina može da izdrži stalno iscrpljivanje. Gomilanje štete na energetskom sistemu, industriji, saobraćajnoj mreži i drugim delovima privrede moglo bi postepeno da umanjuje njenu sposobnost za oporavak.
Rasprava o mogućim kompromisima zato se ne može svesti samo na podelu između zagovornika kapitulacije i pristalica nastavka rata do konačne pobede. Svaka od četiri mogućnosti otvara drugačija pitanja o vojnim ciljevima, vremenskim rokovima i posledicama koje bi stanovništvo moralo da podnese.
Ukoliko se računa na unutrašnju krizu u Rusiji, neophodno je proceniti koliko je takav događaj verovatan i kada bi mogao da nastupi. Ako je cilj vojno vraćanje svih izgubljenih teritorija, potrebno je utvrditi kakvi bi dodatni gubici bili neophodni i da li je ostvarenje tog cilja realno.
Primirje bez konačnog sporazuma ostavilo bi mogućnost novog sukoba, dok bi višegodišnji nastavak rata povećavao broj žrtava i obim materijalne štete. Nijedan od tih ishoda ne uklanja potrebu za konkretnim odgovorom o tome kako bi neprijateljstva zaista mogla da budu okončana.
Ukrajinske vlasti uglavnom insistiraju na jačanju pritiska na Rusiju kako bi Moskva bila primorana na ozbiljne pregovore. Međutim, još nije predstavljen jasan mehanizam kojim bi rat mogao da bude završen bez ikakvih kompromisa, ukoliko se vojni odnos snaga suštinski ne promeni.
Dodatnu težinu ovim pitanjima daju i razlike između ciljeva Zapada, Kijeva i Moskve. Čak i kada bi došlo do zaustavljanja borbi, nerešeni sporovi oko teritorija, bezbednosnih garancija, sankcija i budućih odnosa Rusije sa evropskim državama mogli bi da ostanu izvor nove nestabilnosti.
Konačan izbor između četiri scenarija neće zavisiti isključivo od uspeha na frontu. Presudnu ulogu imaće i spremnost obe strane da prihvate uslove koji bi omogućili trajni završetak rata, umesto njegovog prelaska u drugačiji oblik sukoba.
