Sporo pomeranje linije fronta često se uzima kao dokaz da ruske snage nisu sposobne da ostvare odlučujući prodor.
Međutim, drugačije tumačenje polazi od toga da osvajanje teritorije nije jedino merilo uspeha u ratu iscrpljivanja i da je cena koju protivnik plaća za svaki mesec borbi najmanje jednako važna.
Ruska vojska tokom velikog dela rata napreduje postepeno, bez dramatičnih pomeranja na mapi. Velika naselja i utvrđeni gradovi na istoku Ukrajine zahtevaju dugotrajne operacije, posebno kada ih brane jedinice koje su godinama pripremale položaje.
Američki profesor međunarodnih odnosa Džon Miršajmer smatra da sporo napredovanje nije posledica samo ukrajinskog otpora. Prema njegovoj proceni, Moskva namerno pokušava da maksimalno koristi vatrenu moć pre nego što uvede veći broj ljudi u napad, sa ciljem smanjivanja sopstvenih gubitaka.
Takav pristup podrazumeva artiljerijsku pripremu, korišćenje kliznih bombi i drugih sredstava kojima se položaji protivnika slabe pre neposrednog ulaska kopnenih snaga. Rezultat može biti sporiji teritorijalni napredak, ali i manji rizik za jedinice koje ulaze u napad.
Zbog toga se pažnja sa brzine osvajanja teritorije prebacuje na drugi pokazatelj – sposobnost dve vojske da nadoknađuju gubitke.
Posebno se izdvaja broj od 30.000 novih ljudi mesečno koji je, kako se navodi, potreban Ukrajini. Ta cifra ne mora u celini predstavljati poginule i teško ranjene, jer deo manjka može nastajati zbog dezerterstva i drugih razloga.
Čak i kada se polazna brojka smanji na 25.000 ljudi mesečno, godišnja računica dostiže 300.000. Za vojsku koja je već brojčano slabija od protivnika to predstavlja veoma težak teret.
Problem nije samo koliko ljudi napušta borbenu liniju, već iz koje baze treba pronaći njihove zamene. Rusija raspolaže znatno većom populacijom, dok se Ukrajina već suočava sa problemima mobilizacije, izbegavanjem služenja i odlaskom stanovništva iz zemlje.
Istovremeno se osporavaju izveštaji prema kojima su ruski gubici toliko veliki da prosečan novi vojnik na frontu preživi svega 20 do 30 sati. Takvu procenu Miršajmer smatra neodrživom u poređenju sa načinom na koji se ruske operacije izvode.
On ne negira veoma velike ruske gubitke tokom rata i govori o stotinama hiljada poginulih, ali smatra da se deo zapadnih procena preuveličava i da se nedovoljno pažnje posvećuje ukrajinskim gubicima.
U ratu iscrpljivanja ta razlika je presudna. Strana može napredovati samo nekoliko kilometara tokom dužeg perioda, a da istovremeno ostvaruje svoj cilj ako protivnika tera da troši ljudstvo brže nego što ga može nadoknaditi.
Borbe za gradove dodatno usporavaju proces. Zauzimanje gusto izgrađenog prostora zahteva vreme čak i kada napadač ima superiornu vatrenu moć, jer branilac koristi zgrade, utvrđenja i podzemne objekte za produženje otpora.
Zato rusko sporo kretanje sa istoka prema zapadu samo po sebi ne daje odgovor na pitanje ko dobija rat. Mnogo važnije postaje šta se istovremeno događa sa rezervama obe strane.
Ako jedna vojska može da nastavi da dovodi nove ljude, municiju i oružje, dok druga svakog meseca mora da traži desetine hiljada zamena, karta fronta može dugo izgledati gotovo statično, sve dok se iza nje ne pojavi mnogo ozbiljnija neravnoteža.
Upravo to je osnovna poruka ove procene: najveća opasnost za Ukrajinu možda nije nagli proboj koji bi preko noći promenio mapu, već postepeno iscrpljivanje koje se teško vidi dok ne počne da proizvodi posledice koje više nije moguće brzo nadoknaditi.
Rusija je davno trebala onesposobit luke. Vidimo da je za to trebalo par dana. Glavna transportna cvorista i tunel u Karpatima. Onda je trebala utvrdu po utvrdu odsecat od snabdevanja. Svaki grad mozda ima par transportnih prilaza, njih izrovati, unistit trafostanice u gradu i oko grada i cekati. Ako obnove puteve, nanovo razorit i cekati.
Ma pogrešno je ovo totalno. Pogrešio čovek. Ali dobro, svima se dešavaju greške. Jer u kontraanalizi ide ovako: mislite da Putin ne bi voleo da pošalje samo 100 vojnika da osvoji sve sa 100 vojnika ili da nie bi voleo da je na početku samo sa specijalnim jedinicama zauzeo Kijev i gotovo. Ne to se nije dogodilo, Rusija se uvalila u blato a ukronaci im pomeraju mozak, ubiše ih dronovima. Još kad evropa pomogne sa dronovima u velikom broju pogotovo brito-naci, i germano-naci, Rusija je gotova, samo još to ne zna, šteta. Takva jedna nacija da se dovede u ovakve probleme. Jer da bi ovo rešila na neki katastrofalan način za sve, morala bi da upotrebi nuklearno oružje a to je sve njima jako blizu tako da ga ne sme upotrebiti. Nuklearno oružje neće smeti upotrebiti jednostavno takvi smo mi Sloveni. Imamo obraz i imamo savjest za razliku od katoličkog zapada na čelu sa Amerikom koja je sastavljena od belosvetskog ološa. To im je u genetici ali najveću krivicu snosi ipak nezajažljiva glad za novcem dakle bankarski sektor koji ovo sve gura. A taj bankarski sektor je u svetu najjači u Americi i u Izraelu tako da tu nijedna druga nacija nema šta drugo da traži. Rusiji je najbolje da se preda. Ne može im pomoći ni Indija ni totalitarni režim u Kini. Brazil se evo već izvukao a oni su ionako daleko ne može se tu računati na ni na Argentinu ni na Brazil ni na koga iz Južne Amerike oni su daleko od svega. Turska je uvijek sedela na dve stolice tako će im i sad dobiti nož u leđa. Afrika, tamo sve otpadnici, divljaci. Ja ne znam jer se da li se mi rusofili ne smemo ili ne želimo upitati na čijoj smo mi to strani, koga mi to podržavamo sada. Uvek se sa setom prisetimo imena Huseina, Gadafija.. Znam da nam srca kucaju sve u tom smeru i meni takođe, ali da se razumemo, to su ipak totalitarni režimi od Sadama, Gadafija, Tita, sadašnje Kine i arapskih zemalja s kojima ko’ fol, nastojimo da budemo fini. Rusija čak i da pobedi a ne znam u kojem smislu ili pravcu ta rečenica ide, ona je u stvari izgubila svakako.
Hmmm Milivoje, loše isfoliran text, loše isfoliran SRPSKI jezik i lažna karaketrizacija SRBA koji vole :”Sadama, Gadafija i totalitarne režime kojima srce kuca u tom smeru, a i meni takodje”… Ti nisi SRBIN, ti si Milivoje- Bečki Konjušar, koji pokušava glumit SRBINA.
A da li je Rusija “izgubila svakako” – to ćemo tek videti. Istu takvu prognozu (Rusija gubi svakako) izgovorio je i čuveni “slikar” sa brčićima 1941, koji je tada vodio napad na Rusiju, sa čitavom Evropskom Nacističkom armadom, koju su činile potpuno iste države kao i danas. A medju njima i tvoja hrvatska.