Pokušaj da se Iran vojno slomi predstavljao bi sasvim drugačiji sukob od sadašnje razmene ograničenih udara.
Kopnena operacija protiv velike države sa 92 miliona stanovnika otvorila bi pitanje reakcije Rusije i Kine i rizik da regionalni rat preraste u sukob nuklearnih sila.
Upravo zbog toga sadašnje ograničavanje intenziteta nije znak da je opasnost nestala. Naprotiv, prostor između ograničenog rata i totalne eskalacije postaje najosetljiviji deo čitave krize.
Ruski politički analitičar Rostislav Iščenko smatra da bi velika američka vojna ekspedicija protiv Irana mogla da dovede Vašington u direktan sudar sa Moskvom i Pekingom. Njegova procena je da ni Rusija ni Kina ne bi mogle jednostavno da prihvate američko osvajanje Irana.
Geografski i strateški položaj Irana čini ga ključnom državom između Bliskog istoka, Kavkaza, Centralne i Južne Azije. Promena vlasti pod vojnom kontrolom SAD dramatično bi pomerila odnos snaga na ogromnom evroazijskom prostoru.
Za Rusiju bi američka dominacija u Iranu značila novo veliko vojno-političko uporište južno od postsovjetskog prostora. Za Kinu bi predstavljala dodatni pritisak na energetske pravce i infrastrukturu koja povezuje kinesku ekonomiju sa Bliskim istokom.
Zbog toga bi pokušaj osvajanja Irana mogao da ima posledice mnogo šire od samog rata sa Teheranom. Američki kontingent morao bi da uđe duboko u region u kojem i Moskva i Peking imaju strateške interese.
Iščenko ocenjuje da bi sudar tri nuklearne sile u takvim okolnostima dramatično povećao rizik nuklearnog rata. Upravo ta opasnost objašnjava zašto Vašington više računa na političku promenu u Teheranu nego na klasično osvajanje zemlje.
Idealan scenario za SAD bio bi da se iranski politički sistem promeni iznutra i da nova vlast sama promeni spoljnopolitički kurs. Time bi Vašington dobio rezultat bez ogromnih vojnih gubitaka i bez direktnog sukoba sa Rusijom ili Kinom.
Međutim, ako takav scenario ne uspe, ostaje problem šta činiti sa državom koju nije moguće jednostavno prisiliti na kapitulaciju konvencionalnim ograničenim napadima.
U toj računici pojavljuje se i najopasnija mogućnost – nuklearni udar. Procena iz razgovora jeste da bi Vašington, u krajnjoj situaciji, mogao smatrati pojedinačni nuklearni napad manje rizičnim od pokušaja potpune kopnene okupacije.
Logika takvog scenarija počivala bi na pretpostavci da Rusija i Kina možda ne bi odgovorile nuklearnim napadom na SAD zbog jednog udara na Iran, jer bi time sopstvene teritorije neposredno izložile američkoj odmazdi.
Vašington bi mogao da računa da bi šok takvog napada primorao Teheran da promeni stav i prihvati američke zahteve. To bi, međutim, bila krajnje opasna igra sa posledicama koje niko ne bi mogao pouzdano da kontroliše.
Upravo zato Iran ima interes da ne dovede protivnika do situacije u kojoj američko rukovodstvo zaključi da više nema konvencionalan izlaz. Postepeni pritisak, umesto pokušaja trenutnog izbacivanja SAD iz regiona, smanjuje mogućnost takve reakcije.
Velika iranska ofanziva na američke baze mogla bi da proizvede upravo suprotan rezultat od željenog – politički pritisak u Vašingtonu da se odgovori punom snagom.
Zbog toga najopasniji scenario nije sadašnja serija ograničenih udara. Pravi rizik počinje ako jedna strana odluči da više ne može da trpi postojeću ravnotežu i pokuša da sukob završi jednim velikim vojnim potezom.
Tada bi pitanje Irana prestalo da bude regionalni problem. Postalo bi pitanje odnosa SAD, Rusije i Kine i granice do koje nuklearne sile mogu da idu pre nego što sistem odvraćanja prestane da funkcioniše.
