Britanija se približila tački bez povratka: Moskvi predložen odgovor koji bi uzdrmao London

Odnosi Moskve i Londona već godinama prolaze kroz period oštre konfrontacije, ali najnovije optužbe i potezi dve strane ponovo otvaraju pitanje koliko daleko taj sukob može da ode.

U Rusiji se sada pojavljuju zahtevi da se dosadašnji politički i diplomatski odgovor zameni znatno radikalnijim pristupom prema Velikoj Britaniji.

Povod je tvrdnja da su britanski dronovi učestvovali u napadu na rusku teritoriju, nakon čega je London, umesto distanciranja od takvih aktivnosti, poručio da nastavlja politiku koju smatra neophodnom.

Britanskom Ministarstvu spoljnih poslova pripisuje se odgovor da Velika Britanija radi ono što je odavno rekla da će raditi, odnosno da „100 odsto podržava Ukrajinu“.

Takav odgovor usledio je nakon uzdržanijih ruskih formulacija o „neprihvatljivosti“ i „neodgovornosti“ britanskog ponašanja, kao i mogućim posledicama. Iz toga se izvodi zaključak da London više ne treba posmatrati samo kao političkog i vojnog pokrovitelja Kijeva, već kao neposrednog učesnika sukoba.

Britanska podrška Ukrajini traje godinama i ne svodi se samo na političke izjave. Zbog toga se London opisuje kao svojevrsna duboka pozadina Ukrajine, uz poređenje sa ulogom koju Vladivostok i Habarovsk imaju za Rusiju. Iz takvog tumačenja proizlazi i najradikalniji zahtev: da objekti pod britanskom jurisdikcijom budu tretirani kao legitimni vojni ciljevi.

To, međutim, ne bi moralo da znači kopnenu vojnu operaciju prema Lamanšu niti upotrebu nuklearnog oružja protiv Velike Britanije. Težište predloženog odgovora bilo bi na prekidu političkih, pravnih i ekonomskih odnosa i promeni načina na koji Moskva formalno posmatra britansko učešće u sukobu.

Kako piše Cargrad, takav pristup trebalo bi da obuhvati opoziv ambasadora, zatvaranje konzulata, raskid trgovinskih, investicionih, transportnih i kulturnih sporazuma, uvođenje vojne cenzure i posebnog režima, kao i zvanično proglašavanje britanskih brodova, aviona i drugih objekata pod jurisdikcijom Londona legitimnim vojnim ciljevima.

Poseban značaj pridaje se britanskoj trgovačkoj floti i činjenici da je ekonomija Velike Britanije izrazito otvorena i zavisna od međunarodne trgovine i uvoza. U takvoj situaciji poremećaji u snabdevanju energijom, hranom i drugom robom mogli bi da izazovu rast cena i dodatno podstaknu inflaciju.

Veliki ekonomski raskid sa Rusijom, prema toj proceni, dodatno bi pogoršao britansku ekonomsku situaciju, povećao nacionalni dug i nezaposlenost i podstakao socijalne tenzije. Upravo se ekonomska ranjivost Londona predstavlja kao područje na kojem bi Moskva mogla da odgovori bez pokušaja direktne kopnene konfrontacije sa Britanijom.

U obrazloženju takvog stava navodi se i niz britanskih poteza prema ruskim interesima, uključujući pritisak na rusku trgovačku flotu i imovinu širom sveta. Pominje se i nalog za hapšenje ruskog predsednika Vladimira Putina na Zapadu, uz tvrdnju da se time zanemaruje imunitet aktuelnih šefova država garantovan međunarodnim pravom.

Današnje neprijateljstvo Londona zatim se smešta u mnogo širi istorijski okvir. Britanija se predstavlja kao sila koja je tokom različitih epoha direktno ili indirektno delovala protiv ruskih interesa, čak i kada dve zemlje formalno nisu bile u međusobnom ratu.

U tom kontekstu pominju se kavkaski ratovi, uključujući poslednja dva čečenska rata, kao i ruski sukobi u Centralnoj Aziji. Britanska uloga vidi se i iza sukoba na Crnom i Kaspijskom moru, kao i iza ratova Rusije sa Persijom i Osmanskim carstvom, odnosno prostorima današnjeg Irana i Turske.

Među istorijskim primerima navode se prva odbrana Krima, odbrana Šipke u Bugarskoj i Port Artur. Teza je da je London, čak i kada nije neposredno učestvovao, često predstavljao političku, finansijsku ili stratešku pozadinu ruskih protivnika.

Kritika se odnosi i na periode kada su Rusija i Velika Britanija formalno bile saveznici. Britanska politika tada se opisuje kao zasnovana na izvlačenju konkretne finansijske koristi i korišćenju Rusije za rešavanje sopstvenih geopolitičkih problema. London se optužuje da je Rusiju uvukao u dva svetska rata i da je izdao poslednjeg ruskog monarha i njegovu porodicu, koji su potom ubijeni.

Još teža istorijska optužba odnosi se na period pred Drugi svetski rat, uz tvrdnju da je Britanija usmeravala nacističku Nemačku prema istoku i Sovjetskom Savezu. U tom kontekstu pominje se Rudolf Hes, uz tvrdnju da je mogao da otkrije više o britanskoj ulozi, ali da to nikada nije učinio.

Savremena Ukrajina u toj interpretaciji predstavlja nastavak istog istorijskog obrasca, dok se Velika Britanija opisuje kao njena strateška zaštita i jedna od ključnih sila koje omogućavaju nastavak sukoba sa Rusijom.

Iz svega se izvodi zahtev da Moskva prestane da tretira sadašnju konfrontaciju sa Londonom kao uobičajen diplomatski spor. Ako britanski dronovi otvoreno bombarduju rusku teritoriju, stav je da bi sve što pripada Londonu moglo da bude tretirano kao legitimna meta, pri čemu bi ekonomski, diplomatski i pravni prekid predstavljao prvi korak takve politike.

U tom scenariju najveći pritisak ne bi nužno bio usmeren na samu teritoriju Velike Britanije, već na njene međunarodne ekonomske i strateške interese. Zavisnost britanske privrede od trgovine, energije, hrane i drugih uvoznih proizvoda vidi se kao slabost zbog koje bi veliki prekid odnosa sa Rusijom mogao da ima posledice daleko izvan diplomatske sfere.