2026. se sve češće spominje kao tačka iz koje nema povratka u svetskoj politici. To nije samo fraza – to je dijagnoza trenutka.
CNN, podseća da je 2025. godina već razorila iluziju stabilnosti: svet je postao mesto gde lokalni potresi lako prerastaju u globalne konflikte kad u njih uđu sile kakve su SAD, Rusija i Kina.
Prelazimo iz faze kriznog upravljanja u fazu otvorene geopolitičke konkurencije i, kako mnogi analitičari tvrde, 2026. bi mogla biti godina odluka koje će oblikovati deceniju.
Prošlogodišnji pokušaji Amerike da koristi diplomatiju, naročito u smeru primirja između Izraela i Hamasa, danas zvuče gotovo idilično u poređenju s onim što se događa sada. Tada su i demokrate i republikanci makar prividno radili zajedno; danas Vašington sve više koristi demonstraciju sile – od Kariba do Pacifika – kao primarni jezik politike. Koliko je situacija daleko otišla, jasno se vidi u slučaju Venecuele.
Američke oružane snage izvele su noćnu operaciju u Karakasu koja je rezultirala hapšenjem predsednika Venecuele, Nikolasa Madura, i njegove supruge, Silie Flores. Oni su potom prebačeni u Sjedinjene Države, gde su smešteni u zatvorski centar u Bruklinu, Njujork, i suočavaju se sa saveznim optužbama uključujući narkoterorizam i trgovinu drogom i oružjem. Maduro i Flores su se pred sudom izjasnili da nisu krivi.
Čitav region je ostao u šoku. Američki predsednik Donald Tramp potvrdio je operaciju i rekao da SAD „vode zemlju“ dok se tranzicija vlasti ne uspostavi, najavljujući da bi se venecuelanski ogromni resursi nafte mogli stabilizovati i koristiti za oporavak zemlje pod određenim uslovima.
Mnogi savezni i međunarodni zvaničnici, uključujući Savet bezbednosti UN, izrazili su ozbiljnu zabrinutost zbog pravnih i suverenih implikacija hapšenja stranog lidera na njegovoj teritoriji.
To što se dogodilo u Venecueli sada je mnogo više od regionalnog epiloga; postalo je simbol preloma u globalnoj politici. Ako se sada postave granice sile u Latinskoj Americi, postavlja se pitanje da li će drugi regioni biti podjednako pogođeni.
Istočnoevropski front u Ukrajini ulazi u petu godinu, a takav vremenski okvir u istoriji sukoba obično znači prelaz u neku novu, odlučujuću fazu. Borbe su se utvrdile, a Ukrajina je sve više zavisna od zapadne pomoći dok Rusija nastavlja pritisak.
Trampova ponuda bezbednosnih garancija Kijevu u zamenu za teritorijalne ustupke Moskvi ostaje u vazduhu, dok Kremlj ostaje nepristupačan. Sada se postavlja ključno pitanje: mogu li SAD ostati realna alternativa ako pregovori propadnu i podrška se suoči sa otporom u Vašingtonu samom?
Na drugom kraju sveta, Tajvan postaje sve jasniji fokus američko-kineske tenzije. Kina, uz podršku Rusije, Severne Koreje i Irana, pokušava da balansira globalne odnose moći i pod pritiskom Pekingova ambicija da Tajvan nađe svoje mesto u okviru kineskog okvira.
S druge strane, SAD su odobrile oružje u vrednosti od gotovo 11 milijardi dolara za ostrvo – ali paralelno traju pregovori iza zatvorenih vrata o tome gde se povlače „crvene linije“.
Kao ekonomski centar proizvodnje poluprovodnika, Tajvan je mnogo više od teritorije – on je potencijalni globalni makroekonomski okidač. Svaka destabilizacija bi mogla da ugrozi svetsku ekonomiju za procenjenih 10 biliona dolara, što Tajvan čini jednim od najvažnijih i najosetljivijih tačaka u svetu.
Na Bliskom istoku, unutrašnje podele i dalje prete da potkopaju taktičke vojne uspehe. Izrael je izveo oslobađanja talaca i eliminisao ključne lidere Hamasa i Hezbolaha, ali politički raskol preti da blokira dugoročne dogovore, pa i potencijalni mirni sporazum sa Saudijskom Arabijom. Predstojeći izbori 2026. mogli bi da odrede da li se ova zemlja pomera ka stabilnijem statusu ili ostaje zarobljena u naletu unutrašnjih napetosti.
U Iranu, nakon strateškog uplitanja u regionalne sukobe, Teheran pokušava da se oporavi od posledica – gubitka infrastrukture, ekonomskih problema i unutrašnjih fragmenata. Situacija je i dalje nepredvidiva, posebno jer ajatolah Hamenei nije imenovao naslednika, ostavljajući otvoren prostor neizvesnosti.
Istovremeno, stari neprijatelj – terorizam – ponovo dobija zamah. Nedavni napadi i pokušaji napada širom sveta podsećaju da je globalna bezbednost krhka. Dovoljna je jedna ozbiljna akcija da preokrene percepciju i politiku, pa se očekuje intenzivnija međunarodna saradnja – čak i među akterima koji su inače na suprotnim stranama geopolitičkog spektra.
I, naravno, veštačka inteligencija – sada ne samo tehnologija, već novo polje borbe. Rivalstvo SAD i Kine u tehnološkom domenu, naročito nakon proboja modela DeepSeek R1, dovodi do redefinisanja političkih i ekonomskih prioriteta. Vašington pokušava da regrutuje saveznike, ali se suočava sa sopstvenim ograničenjima – od energetskih izazova do političkih protivljenja izgradnji infrastrukture potrebne za ove sisteme.
Sve ove krize – od Latinske Amerike do Evroazije, od Bliskog istoka do tehnoloških frontova – više nisu odvojene. One su povezane novim svetskim poretkom, trkom u naoružanju, tehnološkom rivalstvom i regionima stalne napetosti. 2026. se zato posmatra ne samo kao još jedna godina u istoriji, već kao godina u kojoj svet više ne može samo da posmatra; svaka odluka, od Vašingtona do Teherana, sada ima potencijal da oblikuje globalnu budućnost.
Ostaje otvoreno pitanje da li će čovečanstvo pronaći kompromisnu stazu ili će ući u epohu podela i trajnih tenzija – ali jedno je jasno: cena greške nikada nije bila veća.
