Piše: Anja Filimonova
U julu 2017. godine otpočela je da teče poslednja faza u procesu priznanja nezavisnosti tzv. Kosova od strane Srbije. Tada je srpski predsednik Aleksandar Vučić (od 2012. godine prvi potpredsednik, od 2014. premijer, a od 2017. predsednik Republike) pozvao na otpočinjanje unutrašnjeg društvenog dijaloga o Kosovu i Metohiji, da „to breme ne bi ostavljali potomcima, već da bi svi zajedno pronašli trajno rešenje i isključili sukob kao opciju“.
„Mi – izjavio je tada Vučić – moramo da razmislimo šta ćemo i kako s našim odnosima i stavovima o Kosovu i Metohiji, a ne da bežimo od toga i da živimo u periodu od pre 300 godina“. Kada govori o KiM Vučić redovno ukazuje na neophodnost odbacivanja „mita“ (očigledno pod „mitom“ podrazumevajući duhovno-istorijsko nasleđe vezano za Kosovo i Metohiju, pre svega Svetosavsko predanje i Kosovski zavet).
Tema „unutrašnjeg dijaloga“ se pojavila u prvom Vučićevom obraćanju u svojstvu novoizabranog predsednika države. Američki ambasador u Srbiji, Kajl Skot, odmah je podržao Vučićevu inicijativu, naglašavajući da je „važno da u dijalog budu uključeni svi segmenti društva, da se izjasne o najvažnijim problemima zemlje, a u tome su spoljna politika i odnosi sa Kosovom veoma bitni“. U suštini cilj „dijaloga“ pokazuje da Vučić nije spreman da na sebe preuzme potpunu odgovornost za priznanje od strane Srbije kvazidržave albanskih separatista kao nezavisne suverene države, uključujući i njeno članstvo u UN. Potrebno mu je da odgovornost za taj čin podeli sa Skupštinom, Crkvom, nevladinim sektorom i SANU.
Formalno gledano dijalog se vodio nekoliko meseci. Međutim, njegov konačni ishod je bio sasvim neočekivan. Aleksandar Vučić se 30. marta 2018. godine susreo sa tzv. Konventom (asocijacija više od sedamsto nevladinih organizacija izrazite prozapadne orjentacije, neformalni lider Konventa je Sonja Liht). Vučić je upravo pred ovim „skupom“ predstavio svoje viđenje rezultata dijaloga.
I pored toga što se, prema njegovim rečima, „ogromna većina političke i nepolitičke javnosti Srbije“ izjasnila za očuvanje statusa kvo, zamrzavanje sukoba i čekanje boljih uslova, srpski predsednik ne deli takvu saglasnost. Srbija na taj način, prema njegovom mišljenju, „ništa ne bi dobila, već bi samo izgubila“.
Vučić je odbacio mišljenja većine uglednih predstavnika Crkve, nauke, kulture i javnosti i prednost dao poziciju koju je po pitanju KiM zauzeo prozapadni deo nevladinog sektora.
Na kraju susreta Vučić je pokazao veliku dovitljivost izjavivši: „Zajednički imenitelj svih analiza Nacionalnog konventa sastoji se u tome da je neophodno da prihvatimo nezavisnost Kosova, ali da je formalno ne priznamo“. Očigledno je da takva formulacija odgovara Vučićevim ličnim interesima, zato on još samo precizira da „vidimo šta možemo da izvučemo za srpsku zajednicu i kako možemo da osiguramo budućnost Srbije u EU“.
Primećujemo da su izjave Aleksandra Vučića, čak i o ključnim pitanjima, mutne i nedorečene, formulacije su populističke, nejasne i neizoštrene i otvaraju više pitanja, nego što nude odgovora. Istovremeno, od srpskog predsednika stalno se čuju upadljivo neprijateljske i sluđujuće ocene karaktera srpskog naroda: „lenji“, „nesposobni“, „žive izvan realnosti“, Srbi moraju da odbace „mitove“ i „mitologiju“, „ne treba ljubiti zemlju svojih predaka, već zemlju po kojoj hodaju naši potomci“.
Vučić optužuje Srbe ni manje ni više nego za rasizam, kao, primera radi, pri susretu sa Edi Ramom u septembru 2015. godine: „Albanci su često imali rasistički stav prema Srbima i obratno, Srbi prema Albancima“. On često pribegava upotrebi veštačke simetrije, zbog čega ga je umirovljeni episkop Atanasije ocenio „kao pelivana, koji igra dvostruku ili trostruku igru na štetu Svete Srbije i Svetog Kosova“.
Uoči 2016. godine Aleksandar Vučić se u novogodišnjem obraćanju obrušio i na Nebesku Srbiju i uopšte na srpsku istoriju: „Srbiji je dosta „čarobnih štapića“… koji nam obećavajući… pravdu i bolji život na nebu, u „nebeskoj Srbiji“. Za nju je trebalo samo da umremo, ništa više“, „po Volteru, samo bedni narodi žive od istorije. I to tako što je izmišljaju“.
Sve je to vučićevska repriza pseudomorfoze kulture i promene nacionalne svesti. Pretpostavljamo da je Aleksandru Vučiću i njegovim zapadnim savetnicima poznato da je narod bez istorijskog sećanja nesposoban za delovanje. Ako uzmemo u obzir stav istog tog Voltera, prema kome je ljudskoj delatnosti svojstven svestan izbor cilja, postavlja se pitanje kakav je stvarni cilj takvih ideoloških diverzija koje su usmerene na formiranje antisvesti i frustriranog identiteta. Trebalo je, po svemu sudeći, ozbiljno proučiti zapadne mislioce, a ne rukovoditi se samo trenutnim marketinškim ciljevima. Gistav le Bon je na primer tvrdio da „su mrtvi ne samo beskonačno brojniji, već i da su beskonačno moćniji od živih. Oni upravljaju ogromnim predelom nesvesnog, tim nevidljivom predelom koji pod svojom vlašću drži sve manifestacije razuma i karaktera. Narod se znatno više rukovodi svojim pokojnicima, nego živima.“ Potpuna katastrofa za jednu zemlju može da se završi sa situacijom u kojoj se idejni pogledi šefa države na sopstveni narod ne razlikuju od pogleda nemačkog kaplara.
„Nemačka paradigma“ je posebno bliska srpskom predsedniku. Krajem marta 2018. godine Aleksandar Vučić je u svom video obraćanju ponovo preporučio narodu „da sagleda realnost“, da shvati da je „ključ budućnost Srbije, a ne to koliko volimo prošlost“ (stalno podsticanje da se pokorno prihvati „albanska realnost na Kosovu“). Međutim, on svoje misli nije zaustavio na tome. Srpski vođa preporučuje Srbima da za primer uzmu Nemce, jer se nemačko društvo „odreklo dva svoja grada“. Predlažemo čitaocima da pogode koji su to gradovi? Za one koji nisu pogodili – Prag i Kenigzberg. Zato što su „u Pragu… govorili na nemačkom, a ne na češkom jeziku, čak je Kafka pisao na nemačkom jeziku i slovi za nemačkog pisca… Nemačka nema kontrolu nad Pragom… Kenigzberg je ne samo mesto gde je 1701. godine krunisan Frederik Prvi (tako se čulo, prim. A. F.), već i u isto vreme centar pruske države… Nemci sada žive bez Kenigzberga i bez Praga“. Obratimo pažnju na to kako je „autor imenovao“ kralja Fridriha I. Radi se o tome što na srpskom jeziku njegovo ima glasi „Fridrih“, ali se na engleskom jeziku piše „Frederick“.
Po pravilu se iza dimne propagandno-marketinške zavese namenjene unutrašnjoj upotrebi jasno ukazuje globalistički politički projekat.
Kao prvo, Vučićevi savetnici su bili bivši direktor MMF Dominik Štros-Kan, bivši austrijski kancelar Alfred Guzenbauer, bivši šef italijanske diplomatije Franko Fratini. U ovom momentu je kao Vučićev savetnik ostao Toni Bler (baš onaj koji je Srbiji doneo NATO bombe „Milosrdnog anđela“).
Upada u oči to što je Aleksandar Vučić kao član SRS napisao pohvalnu recenziju za knjigu svog šefa Vojislava Šešelja, potpuno neukusnog naslova „Toni Bler – engleski pederski isprdak“. Bez obzira na to, upravo prema modelu Tonija Blera u Vladi Srbije sada funkcionišu „delivery units“ koji kontrolišu efektivnost rada ministarstava (pri tom je sama V. Britanija odustala od primene ovog sistema).
Blerov pomoćnik za specijalne operacije u oblasti propagande, Alister Kembel, obučavao je stručnjake srpske Vlade koji su zaduženi za rad sa medijima. Bivši radikal A. Vučić održava blisko prijateljstvo i sa drugim osobama koje su predvodile agresiju protiv njegove zemlje – Gerhardom Šrederom i parom Klinton (Vučić je septembra 2016. godine u Fond Hilari Klinton u ime Vlade Srbije donirao 2 miliona dolara – Clinton Global Initiative). Itekako je zanimljivo to što je Toni Bler od 2013. godine postao savetnik i albanskog premijera Edija Rame. Tako je Bler postao neformalna vezivna karika između rukovodstva Srbije i Albanije.
Kao drugo, članovi Vlade Srbije, premijer Ana Brnabić i potpredsednik i ministar saobraćaja, građevinarstva i infrastrukture Zorana Mihajlović, članovi su srpske filijale Trilateralne komisije (osnovali su je 1973. godine Dejvid Rokfeler i Zbignjev Bžežinski).
Kao treće, ni jedan šef srpske države pre Aleksandra Vučića, od S. Miloševića do T. Nikolića, nije vodio pregovore sa šefovima inostranih obaveštajnih službi. U aprilu 2014. godine (Vučić je tada bio predsednik Vlade) dogodio se trostrani susret između Vučića, američkog ambasadora Majkla Kirbija i bivšeg šefa CIA Dejvida Petreusa. Zatim je usledio čitav niz Vučićevih susreta sa Petreusom, kako službenih, tako i privatnih. Početkom februara 2018. godine došlo je do službene posete Beogradu i do susreta sa Vučićem šefa britanske obaveštajne službe MI6 Aleksa Jangera, a kao razlog za susret je navedena obaveštajna saradnja dve zemlje.
U delatnosti Petreusa je najučljivije sledeće: on je jedan od rukovodilaca gigantskog investicionog fonda „Kohlberg, Kravis, Roberts & Co. L. P.“ (KKR) i medijski magnat. Fond je 2013. godine usmerio prve direktne investicije u Istočnu i Centralnu Evropu kupujući medijsku kompaniju „United Group“ (SBB/Telemach). „United Group“ je objedinila velike internet-provajdere i operatere kablovske i satelitske televizije sa prostora bivše Jugoslavije. Sada je KKR pokrenuo sopstvenu regionalnu televizijsku mrežu N1 TV, sa studijima u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu, koja je ekskluzivni partner CNN.
Pri tom je „United Group“ objedinila proizvodnju i emitovanje televizijskog sadržaja. Istovremeno „United Group“ nastavlja da širi svoju sferu uticaja ulazeći na tržište fiksne i mobilne telefonije i preuzimajući konkurente, među njima i „Ikom“ (Srbija). Pri tom, isplativost investicija u balkanske medije se ne nazire ni u dalekoj budućnosti. Taj sektor preživljava takve teškoće, da gubitke trpe i veliki igrači kakav je u Srbiji SBB. Čak ni astronomske investicije KKR nisu popravile situaciju SSB u Srbiji. Godišnji izveštaji pokazuju stalni rast gubitaka u milionima evra: 29 mil. 2014., 33 mil. 2015. i 35. mil. u 2016. godini.
Objašnjenje možda leži u tome što je Petreus kupovinom medija kupio i uticaj. Osim toga, po svoj prilici je došlo i do napumpavanja troškova kako bi se izbeglo plaćanje poreza. Zahvaljujući negativnom bilansu, SBB godinama nije platio ni cent poreza na dobit, mada je 2016. godine imao prihod od 170 miliona evra. Tako je gubitak budžeta Srbije izgleda dostigao i desetine miliona evra.
Činilo se da je u 2014. godini bila neizbežna konfrontacija između države Srbije i KKR, jer se KKR spremao da svoj televizijski kanal N1 emituje preko sopstvene mreže „SBB Telemach“. Istovremeno je Vlada Srbije objavila predlog zakona o medijima, prema kome distributer nije mogao biti i proizvođač televizijskog programa. Ova zabrana se činila sasvim logičnom, jer bi distributer na štetu konkurenata davao prednost svojim kanalima. Nekoliko godina pre toga EU je taj princip nametnula srpskoj državnoj televiziji RTS, koja je morala da se odrekne svoje distributivne mreže. Međutim, u slučaju KKR i N1 Brisel je bio drugačijeg mišljenja ili tačnije, izmenio je svoje mišljenje usled lobiranja Evropske banke za obnovu i razvoj (suvlasnika „United Group“).
Posle novog susreta sa Petreusom, premijer Vučić je odlučno okončao spor – pozdravlja se dolazak N1 u Srbiju. Država se sama povukla. U avgustu 2014. godine parlament je glasao za novi tekst zakona o medijima koga su bankari izdiktirali posredstvom Brisela. Odstranivši narod, transnacionalna finansijska oligarhija je zavrnula ruke parlamentu koji više nije razmišljao o suprotstavljanju. Epilog: u oktobru 2014. godine otpočelo se sa emitovanjem televizije N1. U martu 2017. godine kablovski operater SBB je uklonio najpopularniji državni kanal RTS1 sa prve pozicije na daljinskom upravljaču. To mesto koje je pripadalo RTS1 od formiranja prve televizije u zemlji, SBB je dao predvodniku antisrpske (i antiruske) kampanje TV N1.
Jednom rečju, general Petreus je u Srbiji vlasnik TV N1, jednog od najvećih kablovskih operatera SBB, a takođe televizijskih kanala Grand produkcija, Total TV, Sport klub, Sinemanija, uključujući i dečji kanal „Ultra TV“. Prema informacijama „Informera“ Petreus je i vlasnik jedne od najpopularnijih dnevnih novina „Blic“. General se interesuje i za kupovinu bankrotiralih velikih srpskih kompanija.
Osim toga, značajan deo internet saobraćaja na Balkanu se obavlja preko provajdera koje je kupio Petreus. Srpsko istraživanje„Nevidljiva infrastruktura – tokovi podataka“ je pokazalo da se sav internet-saobraćaj sliva u jednu tačku: „Ako neko želi da pročita, filtrira ili zaustavi sav nacionalni internet saobraćaj koji se odvija preko mreže SBB, on to može da uradi koristeći samo jednu tačku“. Potpuno slučajno ta tačka pripada upravo KKR.
Ovde se čini sasvim umesnim da se pomene jedna izjava bliskog saradnika Aleksandra Vučića, tadašnjeg ministra rada Aleksandra Vulina (sada je ministar odbrane Srbije i pri tom sam nije služio vojsku). Kada je u februaru 2015. godine ruska televizija RT podvrgla kritici vladu Aleksandra Vučića zbog njene saradnje sa Tonijem Blerom, Vulin je tada iskazao „taktičku mudrost“ ukazujući na to da RT („Rusija danas“), kao prvo, nije državna televizija Ruske Federacije (!), a kao drugo „ovu zemlju – izjavio je Vulin – Vučić vodi iz Beograda, a ne iz Brisela, Vašingtona i ne vodi je iz Moskve. I to svima mora da bude jasno… Srbija voli kako Vučić vodi ovu zemlju“. Demagogija grotesknih razmera je obavezan atribut garniture SNS kojim se čuva vlast i prikriva stvarni projekat.
Suština tog projekta u odnosu na celinu srpskog nacionalnog korpusa na Balkanu, tiče se obaveznog priznanja nezavisnosti „Republike Kosovo“. To je višefazna operacija, tokom koje su, posle agresije NATO pakta na SRJ 1999. godine, prištinski separatisti 2008. godine proglasili nezavisnost. Sada se u srpskim službenim dokumentima bez ikakvog smisla, primera radi, vlada Ramuša Haradinaja imenuje kao „Privremene institucije samouprave u Pokrajini“, kao da Haradinaj i njegovi prethodnici vrše funkcije vlasti zato što su legitimno izabrani u Republici Srbiji. To je propagandno sredstvo koje treba kod građana Srbije da stvori utisak da službeni Beograd održava legitimne kontakte sa prištinskim separatistima.
Vlada Ivice Dačića (tada prvi zamenik predsednika Vlade i ministar unutrašnjih poslova) je 2008. godine potpisala sporazum da misija UN UMNIK preda glavne funkcije u oblasti pravosudnog sistema, carine i policije misiji EU EULEKS (čiji je zvanični cilj jačanje kosovskih institucija). Potom je usledila u potpunosti neshvatljiva odluka Međunarodnog suda pravde UN od 2010. godine.
Suština savetodavnog mišljenja ovog Suda svodi se na to da „akt proglašenja nezavisnosti nije suprotan međunarodnom pravu“, jer bilo koja grupa može proglasiti nezavisnost od bilo koga, pa zato i sam akt (deklaracija) proglašenja nije protivan međunarodnom pravu (drugima ostavljam pravnu ocenu ovakvog zaključka). Međutim, savetodavno mišljenje Međunarodnog suda pravde sadrži jedan izuzetno važan stav: grupa Albanaca koja je proglasila nezavisnost nije predstavljala zvanične organe privremene samouprave pokrajine Kosova i Metohije. Sledstveno, oni nisu imali potrebna ovlašćenja da proglase nezavisnost, pa je zato reč o aktu političke prirode. Odluku Međunarodnog suda pravde svaka strana može da tumači i koristi u svom interesu, pa se tako Sud zaštitio od napada u jednom izuzetno osetljivom pitanju.
Tako se do dolaska Aleksandra Vučića na vlast 2012. godina kosovska politika srpskih vlasti sporo, ali sigurno kretala u pravcu primene plana Marti Ahtisarija (mada srpska vlast uporno odbija da to prizna), pritiska na Srbe i učvršćivanja organa vlasti prištinskih separatista. U tome se ogleda kontinuitet politika Borisa Tadića i Aleksandra Vučića. Ipak, Srbi su se u takvoj situaciji uspešno snalazili. Do bespovratnog pogoršanja situacija tada nije došlo, pre svega zbog toga što su Srbi sa severa pokrajine odlučno u svojim rukama držali ovaj deo Kosova. Napominjemo da na teritoriju severa Kosova sa većinskim srpskim stanovništvom, albanski teroristi nisu mogli stupe od vremena Drugog svetskog rata.
Nesporan dugogodišnji autoritet bio je i ostao Marko Jakšić sa svojim saborcima. U februaru 2011. godine Srbi sa severa pokrajine su sproveli referendum na kome su se praktično jednoglasno izjasnili za nepriznavanje „kosovskih organa vlasti“. Zanimljivo je da je krajem 2011. godine Angela Merkel izvršila pritisak na Borisa Tadića da potpiše sporazum istovetan sadašnjem Briselskom sporazumu, ali je Tadić to odbio.
Uoči potpisivanja Briselskog sporazuma Srbi sa severa KiM su tražili da se raspiše opštenarodni referendum o zaključivanju antiustavnih sporazuma. Posle toga su Srbi sa KiM u skladu sa zakonodavstvom Srbije samostalno formirali zakonodavni organ – Skupštinu AP Kosova i Metohije. Međutim, vlast u Beogradu je već od 2012. godine (kada je na vlast u Srbiji došao tandem T. Nikolić – A. Vučić) prestala da organizuje izbore na KiM prema zakonima Republike Srbije. Tada je došlo do drastičnog ubrzavanja već naznačenih tendencija.
U 2013. godini se zbio ključni događaj. Srpska vlast, koju se predstavljali tadašnji predsednik Vlade Ivica Dačić i tadašnji prvi potpredesednik Vlade Aleksandar Vučić, potpisala je 19. aprila tzv. Prvi briselski sporazum (Dačić je faktički primorao Vučića da stavi svoj potpis, pošto nije hteo da bude jedini u takvom poslu).Suština Briselskog sporazuma se sastoji u tome da se rukovodstvo Srbije, bez spoljnog pritiska i realne vojne pretnje, odreklo vršenja policijske i sudske vlasti na celokupnoj teritoriji Kosova, uključujući i sever pokrajine.
Od tada na Kosovu funkcioniše samo sudski i policijski sistem „Republike Kosovo“. Briselski sporazum priznaje i učvršćuje samo funkcionisanje pravnog poretka „Republike Kosovo“. U ovom dokumentu nema pomena Ustava i zakona Republike Srbije ili bilo kakve formulacije o tome da su Kosovo i Metohija sastavni deo Republike Srbije.
Posebno poniženje za Srbiju i Srbe bilo je polaganje zakletve vernosti „Republici Kosovo“ od strane srpskih sudija i policajaca (10% srpskih sudija je odbilo ovo poniženje). Prirodno je što je prištinski sudski sistem odbio da prizna presude koje su ranije doneli sudovi na KiM u okviru ustavnog sistema Srbije, što je sever pokrajine gurnulo u stanje pravnog haosa.
Suština pregovaračkog procesa, koji srpske vlasti lukavo označavaju imenom format Beograd – Priština, a „kosovske vlasti“ kao pregovore Republike Kosovo i Srbije, sastoji se u uspostavljanju prave državne granice. Pri tom, prethodna vlast Borisa Tadića je samo parafirala sporazum o integrisanom upravljanju granicom, pošto se na dokumentu nalaze samo inicijali, a ne i potpis šefa pregovaračke grupe Borka Stefanovića. Potom su usledili: predaja carine u nadležnost Prištine, matičnih knjiga i katastarskih dokumenata, utvrđena je međunarodna procedura nostrifikacije diploma između Srbije i Kosova, ukinuti su organi civilne zaštite na celokupnoj teritoriji KiM (uključujući i legendarnu grupu Branilaca mosta), Priština je dobila svoj međunarodni telefonski kod +383 i, najzad, uklonjena je poslednja fizička barijera koja je sprečavala ulazak albanskih jedinica na sever Kosova – Park mira na mostu preko reke Ibar (koji deli južni od severnog dela Kosovske Mitrovice).
Nasuprot tome, Beograd nije ništa dobio od Albanaca. Za šest godina vlasti, Aleksandra Vučića nije ništa preduzeo u vezi sa povratkom 220 000 Srba proteranih sa KiM, a one Srbe koji su na KiM „štiti“ tako što ih stavlja pod šapu albanski organizovanih kriminalnih grupa i bivših glavešina OVK. Srbiji se ništa gore od Briselskog sporazuma nije dogodilo u istoriji „rešavanja kosovskog pitanja“. U svemu tome su jasno uočljiva obeležja državne izdaje i nacionalne kapitulacije.
U novembru 2013. godine režim Aleksandra Vučića je izvršio direktni protivzakoniti pritisak na srpsko stanovništvo u pokrajini da bi ga prinudio da učestvuje na izborima po zakonima „Republike Kosovo“. Tada su Srbima pretili gubitkom socijalne pomoći iz Srbije, gubitkom posla i sl. Podvlačimo, od 2012. godine do danas na teritoriji Kosova se uz saglasnost vlasti Srbije sprovode jedino izbori „Republike Kosovo“.
Osim toga, sadašnja vlast u Beogradu je nasuprot prethodnim srpskim liderima formirala sopstvenu stranku na Kosovu pod imenom „Srpska lista“. U stranku su ušli ljudi sumnjive, čak i kriminalne prošlosti, bivši vatrogasci i bivši policajci. NJihova najznačajnija specifičnost ogleda se u tome što su potpuno odani i kontrolisani od strane vlasti u Beogradu. Shodno rezultatima parlamentarnih izbora u „Republici Kosovo“, „Srpska lista“ je ušla u „kosovski parlament“ i podržala je izbor Ramuša Haradinaja za premijera (septembar 2017. g).
Tako je „Srpska lista“, politička snaga Aleksandra Vučića na Kosovu, POMOGLA Haradinaju da postane premijer. Pri tom je zbog počinjenih zločina protiv Haradinaja 2006. godine u Srbiji pokrenuta istraga. Imajući to u vidu, nameće se logično pitanje: šta je Ramuš Haradinaj za režim Aleksandra Vučića i „Srpsku listu“? Zločinac, koji je počinio neka od najtežih krivičnih dela protiv Srba ili politički partner?
Podsećam da je Ramuš Haradinaj da bi izbegao kažnjavanje od strane Međunarodnog tribunala za bivšu Jugoslaviju uz pomoć svojih terorista likvidirao oko četrdeset svedoka i članova njihovih porodica, u cilju zastrašivanja dizali su u vazduh automobile, pucali iz automatskih pušaka. Zahvaljujući „trudu“ srpske strane konsolidovane su pozicije nekadašnjih glavešina diverzantsko-terorističke OVK, na čelu sa Ramušem Haradinajem, najautoritetnijim teroristom koji je umeo gvozdenom rukom da održava disciplinu i da efektivno izvršava zadatke bilo kog nivoa, ne gnušajući se ničega.
Kako ističe pukovnik srpskog Ministarstva unutrašnjih poslova i aktivni učesnik rata na KiM, Slavko Nikić, Haradinaj može da sprovede mobilizaciju veterana OVK u roku od dva časa, dok se na poziv za mobilizaciju srpskog premijera Ane Brnabić može odazvati jedino gej-odred – sumorno se šali pukovnik.(ovde)
Formiranjem i direktnom podrškom „Srpskoj listi“, Beograd je rešio dva zadatka: gušenje celokupne ostale društveno-političke delatnosti Srba na KiM i dalje uključenje i saradnja Srba sa poretkom „Republike Kosovo“, sve do saglasnosti sa Haradinajevoim kandidaturom za premijera. Premijer Srbije Ana Brnabić je 13. septembra 2017. godine izjavila da „Srpska lista ima punu i bezrezervnu podršku Vlade Srbije i njihova odluka da uđu u novu vladu u Prištini je odgovorna“.(ovde) Ali još je interesantnije to što je Aleksandar Vučić čestitao „Srpskoj listi“ pobedu zbog ulaska u „kosovski parlament“, ali se odmah ogradio od svoje ekipe, ističući kako je ipak „to vaš izbor“.
Pregovori Srbije sa „Republikom Kosovo“ odvijaju se bez prekida, čak i uprkos gromoglasnog ubistva jednog od uglednijih srpskih lidera iz pokrajine Olivera Ivanovića. Da srpska vlast nije ukinula svoje sudstvo i policiju u pokrajini, ne bi bila prinuđena da ponizno moli Prištinu da joj dozvoli da učestvuje u istrazi i pri tom, po običaju, da ne dobije to odobrenje.
Dvadeset šestog marta se dogodio incident sa hapšenjem šefa Kancelarije (ranije je postojalo Ministarstvo za KiM, pa je potom nivo spušten na rang kancelarije) za KiM Marka Đurića na teritoriji severne Kosovske Mitrovice. Zanimljivo je to što je ovom incidentu prethodila neobična „privatna“ i po svemu vanredna Vučićeva poseta SAD, redovnom avionskom linijom, a potom i tajni Vučićev susret sa Hašimom Tačijem.
Suština incidenta koji se zbio nije u tome što je Priština uhapsila predstavnika Vlade Srbije, već u tome što su to Albanci mogli da učine potpuno legitimno, jer im je legitimnost obezbedio niko drugi nego Briselski sporazum. Kosovske vlasti su delovale u skladu sa svojim zakonodavstvom, zbog čega su protesti protiv njihovog delovanja u ovom slučaju potpuno protivpravni.
Specijalne jedinice Kosovske policije („ROSU“) su pre posete srpskih činovnika zauzele strateške punktove na granici i upozorile da se poseta srpskih činovnika smatra nepoželjnom, te da će u suprotnom oni preduzeti oštre mere. Srpska strana insistira na prethodnom dogovoru sa Prištinom, dok Haradinaj tvrdi da je Đurić na Kosovu bio ilegalno, a da se oko dobijanja dozvole za boravak dogodio tehnički nesporazum. Hapšenje je izvršeno uz demonstraciju sile, kao pokazna akcija. Marka Đurića su sa lisicama na rukama odvezli u Prištinu i doslovce su ga vukli za kravatu na podsmeh publike.
Ali više pitanja iskrsava nego što ima odgovora. Kada je Marko Đurić pristigao u severnu Kosovsku Mitrovicu za održavanje skupa je izabrana najmanja sala. Zbog čega? Po svemu sudeći da bi se smanjio broj učesnika i samim tim smanjio rizik od većeg otpora specijalnim jedinicama „ROSU“. Sve u svemu, događaj u vezi sa hapšenjem Marka Đurića svima deluje čudno. Čini nam se da je od izazivanja Prištine da reprizira nasilje iz devedesetih godina prošlog veka, mnogo bitnije da se Prištini ne preda sever Kosova i da se prekinu pregovori, koji su po svim tačkama nacionalna kapitulacija.
Povodom ovog incidenta Aleksandar Vučić se direktno obratio za savet predsedniku Rusije Vladimiru Putinu. U telefonskom razgovoru V. Putin je objasnio poziciju Rusije: napad na Srbiju se tretira kao napad na Rusiju, treba u potpunosti slediti principe Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244. A ovu Rezoluciju, podvlačimo, grubo narušava Briselski sporazum koji je zaključio Vučić. Briselski sporazum narušava i Ustav Republike Srbije, ali prema zaključku Ustavnog suda Republike Srbije Briselski sporazum nije pravni, već politički akt.
Prema mišljenju Aleksandra Vučića Srbiji sada ne ostaje ništa više osim da se bori za formiranje nekakve Zajednice srpskih opština. Međutim, u Briselskom sporazumu se govori samo o zakonima „Republike Kosovo“, pa otuda ta Zajednica može da funkcioniše samo u skladu sa kosovskim zakonodavstvom. Zajednici ne mogu da budu dodeljena zakonodavna ovlašćenja i može jedino da odlučuje o lokalnim pitanjima. Formiranje ZSO je u principu postavljeno na protivpravnoj osnovi, zato što je pažnja morala da bude na nepovredivosti teritorijalne celovitosti i suvereniteta Srbije na KiM, kako to garantuju Ustav Srbije i Rezolucija 1244.
Priština sa svoje strane negoduje zbog ZSO, jer na teritoriji „Kosova“ već funkcioniše asocijacija kosovski opština, pa je nejasno zašto je uopšte potrebno njeno dupliranje. Do danas Priština nije formirala ovu novu asocijaciju koja je u celini uzev besmislena za sve i ne namerava da pomaže Vučićevom režimu, kome bi formiranje ZSO omogućilo da razgovore sa Albancima lažno tumači kao „uspeh“.
Motivi delovanja Aleksandra Vučića su krajnje jednostavni. Pokret „Otadžbina“ u obraćanju javnosti od 7. aprila 2018. godine ukazuje:
„Godine 2012. Aleksandar Vučić je obećao svojim zapadnim mentorima da će se odreći Kosova i Metohije. Iz tog razloga on obmanjuje, laže, manipuliše, služi se svim mogućim i nemogućim sredstvima da dato obećanje ispuni. Zna dobro da oni, sa kojima je pravio dogovore, u slučaju prevare znaju da budu jako brutalni. Sudbina pokojnog premijera Zorana Đinđića jasno opominje. Danas su građani Srbije taoci suludog obećanja predsednika Republike da zbog dolaska na vlast mora da preda južnu srpsku pokrajinu“.
Međunarodna zajednica očekuje od Vučića da u 2019. godini sa Prištinom zaključi pravno obavezujući sporazum o uzajamnom priznanju, uključujući i prepuštanje „Republici Kosovo“ članstva u UN. Taj sporazum je uslov za prijem Srbije u EU („EU nema alternativu“, glavna je parola Vučićevog režima), pa i sam Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju Srbije sa EU tretira Kosovo i Srbiju kao zasebne nezavisne države i sadrži obavezu zaključivanja sporazuma o regionalnoj saradnji i dobrosusedstvu (čl. 15. SSP).
Sve što je Aleksandar Vučić uradio po pitanju KiM je protivustavno, njegov pristup i žurba u rešavanju problema KiM uslovljena je isključivo njegovim ličnim obavezama prema Zapadu. Uz to, i vreme radi za Srbe, jer Albanci zbog teškog ekonomskog stanja i sveopšteg besporetka nastavljaju da masovno napuštaju pokrajinu, a natalitet se u njihovim porodicama drastično snizio. Ne treba preuveličavati broj Albanaca, njih na KiM prema ocenama „Otadžbine“ nema više od 900 000, dok je Srba oko 130 000.
Šta je drugo nego rasizam poziv da se preda Kosovo „zato što su tamo Albanci“? Mnogi od njih sve do danas koriste pasoše Republike Srbije (dok Srbe prisiljavaju da uzimaju pasoše „Republike Kosovo“, u isto vreme sami Albanci zadržavaju za sebe dokumente Srbije), uče se i leče u Srbiji i kada bi se uništilo terorističko i kriminalno podzemlje (što je obaveza države) Albanci bi mogli da budu kao svi drugi građani Srbije. Model razorene teritorije lišene budućnosti koju su formirali Amerikanci, nije usrećio ni same Albance, koji su postali taoci bivših terorista OVK.
U celini gledano situacija na KiM je eksplozivna i predstavlja direktnu pretnju za bezbednost Ruske Federacije.
Kao prvo, na Kosovu se nalazi jedna od većih baza SAD i NATO u svetu –Bondstil. Pristup bazi je zatvoren, a nalazi se na teritoriji na kojoj isključivo žive albanski klanovi lojalni SAD. U Kampu Bondstil su se od 2010. godine obučavali teroristi za učešće u ukrajinskom oružanom sukobu. Ko može da garantuje da se ovo neće nastaviti do nekog novog sukoba na postsovjetskom prostoru?
Kao drugo, Albanci nikada nisu bili nešto posebno religiozni, ali su sada u Albaniju i na KiM došli vahabisti, islamski ekstremisti sa Bliskog istoka. Već sada oko 30% Albanaca na KiM pripada radikalnoj grani islama; na KiM je pristigla i Al Kaida, koja se ovde ozbiljno i na duže vreme ukopava. Od Prištine do Moskve potrebno je dva časa leta avionom, zato spoj islamista, kriminala, trgovine narkoticima i baze Kamp Bondstil ne može da ne uznemirava.
Od „narandžaste revolucije“ 5. oktobra 2000. godine do današnjeg dana u Srbiji se formira sistem tihe, ali sveobuhvatne okupacije zemlje. Ovaj proces je drastično ubrzan posle dolaska na vlast Aleksandra Vučića. NJegov režim je na Kosovu uspeo da likvidira institucionalnu i vaninstitucionalnu zaštitu srpskih nacionalnih interesa. Nasuprot uglednih i istinskih srpskih lidera sa KiM, formirana je „Srpska lista“ kao politički simulakrum sa operativnim zadatkom da uništi svako ispoljavanje drugačijeg političkog stava.
Ne samo da ne postoji ni ideja ni strategija nacionalne odbrane, već, naprotiv, aktuelna vlast vrši aktivnu propagandnu pripremu za „ubrzano rešenje kosovskog problema“. Pokreću se tajni pregovori i susreti, koji rezultiraju provokativnim ekcesima. Pojedini su došli od strane Beograda, kao onaj koji je vezan za istoriju voza-muzeja, koje je bio ukrašen sa ikonama i natpisima „Kosovo je Srbija“ na različitim jezicima, a koji zbog pretnje iz Prištine nije ni stigao do granice sa KiM, kao i incident sa hapšenjem Marka Đurića. Iza ovih provokacija se u okviru „briselskih pregovora“ odigrava stvarna predaja svih pozicija od strane Aleksandra Vučića.
Mora da zabrinjavaju težnje da se Rusija uvuče u rešavanje veštački stvorenih situacija, a da se pri tom ne pominju pravi razlozi njihovog nastanka: verovatni dogovor Aleksandra Vučića sa zapadnim faktorom i cena njegovog dolaska na vlast, Vučićeva predaja severa KiM Albancima, uz likvidaciju državnih organa Srbije na teritoriji cele Pokrajine, uključujući i sever koji je ranije bio nedostupan Albancima. Treba uzeti u obzir da Zapad sprovodi složenu i višefaznu operaciju ne samo u srpskoj AP KiM, već i na celom Balkanu. U tom pogledu se podrška antisrpskim i antiustavnim delovanjima Aleksandra Vučića u srpskom nacionalnom korpusu shvata kao podrška Ramušu Haradinaju, projektu „Velika Albanija“, američkom vojnom jačanju na Balkanu i, najzad, Al Kaidi.
Izvor: Anfor
[adsenseyu6][adsenseyu5]
