Prema višim izvorima bliskim iranskom režimu, Rusija planira da koristi iranske luke u Bašeru i Čekbeharu kao napredne vojne baze za ratne brodove i nuklearne podmornice.
Ratne brodove čuvaće vojnici specijalnih snaga kao „vojni savetnici“. Pored toga, Rusija namerava da vazdušnu bazu u blizini Bašera koristi kao aerodrom za 35 boraca Su-57.
Sledeća runda zajedničkih vojnih vežbi u Indijskom okeanu i Hormuškom moreuzu označiće početak vojne ekspanzije u Iranu, dok će Iran ruskim brodovima omogućiti upotrebu objekata u Bašeru i Čekbeharu. Zavisno od domaće i međunarodne reakcije na ove događaje, ovi brodovi i specijalne snage ostaće na lokaciji, a njihov broj će se povećavati u narednih 50 godina.
[adsenseyu1]
Ovo je postepeno nagomilavanje ruskog potencijala u zemlji – dokazana taktika Kremlja. U zamenu za ekonomsku i političku podršku, Moskva dobija priliku da tu zemlju efikasno koristi kao jednu veliku vojnu bazu na više nivoa.
Zašto je Iran pristao na dogovor?
Uzimajući u obzir iranske neuspehe u odnosima sa Rusijom – pre svega u vezi s pravima na naftu i gas u Kaspijskom moru – odluka Irana da zaključi poslednji posao možda mnogima izgleda iznenađujuća, ali posledica je dva glavna razloga. Prvo, Iran nema koga drugog da odabere za svog geopolitičkog saveznika u svojoj trenutnoj borbi protiv sankcija i političke marginalizacije.
U Savetu bezbednosti UN-a postoji samo pet stalnih članica: SAD (glavni pokretač sankcija Iranu), Velika Britanija i Francuska (obe zemlje se pridržavaju stava SAD), Kina (čija podrška zavisi od sopstvenih planova) i Rusija .
Drugi razlog je taj što su predsednik Rohani i njegove umerene prozapadnjačke pristalice izgubile poverenje onih koji su glasali za njega. Nije uspeo da obezbedi ekonomski prosperitet, koji će, kako je obećao, biti rezultat nuklearnog sporazuma dogovorenog 2015. godine i stupio na snagu 16. januara 2016. godine.
[adsenseyu1]
„Radi se o Vrhovnom vođi Aliju Kameneiu, koji je podržavao Rohanija prvih nekoliko godina, ali sada nema drugog izbora nego da se složi sa preporukama IRGC-a (Islamska revolucionarna garda), a ovaj ruski dogovor tu igra centralnu ulogu“, – primetio je izvor u Iranu.
Zašto IRGC podržava ovaj sporazum sa Rusijom, s obzirom na to da su njeni lideri kvalifikovani ljudi i iskusni oficiri, dobro upoznati sa problemima do kojih bi ovaj posao mogao da dovede na globalnom nivou?
„Prvo, oni [IRGC] iskreno veruju da je finansijski dogovor postignut sa Rusijom prošle godine jedini način da se Iranu pomogne da izbegne revolucionarni scenario, a drugo, neke od najviših ličnosti u IRGC-u će takođe profitirati od saradnje sa Rusijom “, rekao je izvor u Iranu.
Dogovor je zasnovan na memorandumu o razumevanju u 22 tačke koji su potpisali iranski zamenik ministra nafte Amir Husein Zamaninija i zamenik ruskog ministra energetike Kirill Molodsov, a istovremeno je reč o bližoj saradnji dveju zemalja u svim oblastima.
Suština pitanja
Rusija će posebno izdvojiti 50 milijardi dolara godišnje za sektor nafte i gasa tokom najmanje pet godina za završetak prioritetnih naftnih i gasnih projekata u skladu sa zapadnim standardima, a koji se procenjuju na oko 250 milijardi dolara. Tokom narednih pet godina, Iranu će biti obezbeđeno dodatnih 250 milijardi dolara za razvoj ostalih sektora ekonomije.
U zamenu za to, Iran bi trebalo da da prednost ruskim kompanijama u svim budućim poslovima istraživanja i razvoja nafte i gasa, pored sedam već dogovorenih projekata. Pored toga, a to je presudno za vojne planove, Iran je takođe pristao da kupi ruski sistem protivraketne odbrane S-400, dozvolio je Rusiji da poveća broj mesta za prisluškivanje u Iranu i udvostruči broj visokih oficira IRGC-a koji će se obučavati u Moskvi, do 120-130 ljudi.
Prema odredbama sporazuma, Iran ne može nametnuti novčane kazne nijednoj ruskoj razvojnoj kompaniji u slučaju sporog napretka u bilo kojoj oblasti tokom narednih 10 godina. Međutim, on ne može ponovo uključiti te depozite u nove tendere, čak i ako nema rezultata. Za 10 godina, Rusija će moći da odluči koliko nafte će eksploatisati na svakom polju, kada i kome da je proda i u kojoj količini.
„Pored toga, u ugovorima je postojala još jedna klauzula: Rusija će moći da kupuje naftu i gas koji se proizvode na poljima koja su razvila njena preduzeća, za 55-72 odsto tržišne vrednosti u narednih 10 godina“.
Štaviše, Rusija je nedavno – uprkos činjenici da je sprečila Iran da stekne, verovatno, svoj zakoniti udeo u Kaspijskom moru – predložila da izvuče naftu i gas iz iranskog sektora na Kaspijskom moru i proda ih na međunarodnim tržištima.
Ruska dominacija
Dakle, Rusija ne samo da ima nesmetan pristup svim rezervama nafte i gasa na kopnu već namerava da koristi dve strateške luke i susedna područja u najznačajnijoj tački nafte i gasa u svetu, koja joj omogućava da zaista kontroliše Ormuški moreuz.
Naravno, Ormuz je i dalje najvažniji naftni koridor na svetu i ključna ruta od Persijskog zaliva do jugoistočne Azije preko Indijskog okeana. Istovremeno, oko 35 odsto celokupnog transporta nafte i oko trećine globalnog snabdevanja tečnim prirodnim gasom prolazi kroz moreuz.
„Bašer i Čekbehar će verovatno omogućiti Rusiji da zauzme dominantan položaj u Persijskom zalivu i u Indijskom okeanu, što će mu olakšati sprovođenje zajedničkih mornaričkih operacija sa Kinom u sferi uticaja SAD na Istoku“, rekao je londonski analitičar.
Prema njegovom mišljenju, činjenica da Rusija takođe namerava da koristi ove luke ne samo za ratne brodove, već i za nuklearne podmornice tokom perioda formiranja leda u svojim severnijim lukama, pomoći će Rusiji da ojača svoj položaj u odnosu na Zapad u celini, a posebno u odnosu na SAD.
Webtribune.rs
