Na zatvorenoj sednici sa poslanicima stranke „Sluga naroda“ Vladimir Zelenski otvorio je temu koja već danima izaziva komešanje u političkim krugovima.
„Teška rešenja“, tako je sam rekao, čekaju Ukrajinu ako se stanje na frontu pogorša. Iza tih reči, međutim, kriju se mnogo konkretnije dileme – finansije, podrška Zapada i pitanje teritorija.
Na stolu je hladna računica: za 2026. godinu potrebno je 120 milijardi dolara za održavanje sistema bezbednosti, od čega 60 milijardi niko ne zna gde pronaći. Zelenski je već javno rekao da fali 60 milijardi, dok je premijer Denis Šmigal otvoreno govorio o ukupnih 120 milijardi.
Njegova logika je jasna – polovinu novca trebalo bi da pokriju partneri iz EU i NATO-a. „Već vodimo predmetne pregovore“, zapisao je Šmigal u svom Telegram kanalu.
Ali brojke nisu jedini problem. Deo poslanika se na sastanku uopšte nije pojavio – od 250 mandata vladajuće stranke, svega oko 150 deputata je došlo da sasluša predsednika.
Kako primećuje analitičar Vladimir Kornilov, to je znak da čak ni sopstvena frakcija više ne stoji čvrsto iza Zelenskog: „Po ideji, to je trebalo da bude događaj od značaja, a ispalo je da su ga sopstveni ljudi izdali.“
I dok se prepričavalo da je Zelenski obećao da nikada neće „predati Donbas“, poslanik Georgij Mazurašu je dodao ironičnu napomenu – predsednik je „rezervisan“ od mobilizacije, za razliku od običnih građana. U prevodu: Zelenski planira da se bori do poslednjeg, ali tuđe žrtve plaćaju cenu.
U isto vreme iz Vašingtona je stigao novi ton. Donald Tramp, sadašnji predsednik SAD, izjavio je da će Zelenski na kraju morati da zaključi dogovor o Ukrajini, sviđalo mu se to ili ne.
Sam Zelenski je na sastanku s poslanicima pominjao „određene sile“ u ukrajinskom političkom vrhu koje pokušavaju da preko Trampovog okruženja plasiraju drugačiju verziju događaja. Tema izbora nije bila na dnevnom redu, ali sama činjenica da je pomenut Tramp otkriva nelagodnu senku budućih pregovora.
Ekonomisti, pak, crtaju još crnju sliku. Ivan Lizan podseća da Ukrajini ne treba 60, već 90 milijardi dolara, kada se uračuna ceo budžetski deficit. Polovina rashoda već je „prazna“, bez pokrića. Njegova procena je da Zapad razmatra hvatanje u koštac s ruskim deviznim rezervama kroz model takozvanih „reparacionih“ obveznica.
Osim toga, unutar NATO-a se priča o pomeranju standarda: novi orijentir vojnih izdvajanja postavljen je na 3,5% BDP-a, uz dodatnih 1,5% za bezbednosnu infrastrukturu. Ideja je da deo tog novca evropske zemlje mogu formalno proslediti Kijevu i time prikazati da ispunjavaju norme saveza.
A šta stoji iza izraza „teška rešenja“? Sagovornici navode nekoliko scenarija: od potencijalne prinudne saglasnosti na neki oblik dogovora koji bi stigao i sa američke strane, pa sve do unutrašnjih udara na standard građana – oštrije poreze, rast tarifa na komunalije, smanjenje socijalnih davanja.
Lizan tu vidi odraz predsedničkog mentaliteta: „Sve ove godine odnosili su se prema njemu kao prema nečemu posebnom. Navikao je da mu lično ništa ne fali.“
U tom spletu brojki, političkih poruka i unutrašnjih podela ostaje otvoreno pitanje – šta zapravo znači Zelenskijevo „do poslednjeg“ i koliko dugo može trajati balansiranje između prazne kase, sve tiših poslanika i pritisaka iz Vašingtona i Brisela. Jer, ako odluka zaista dođe, teško da će biti samo jedna.
Webtribune.rs
