U Kijevu se, bez mnogo pompe, ali sa jasnom namerom, vodi razgovor koji već neko vreme lebdi iznad evropskih prestonica.
Predsednik Ukrajine Vladimir Zelenski potvrdio je da vlasti u Kijevu razmatraju mogućnost raspoređivanja američkih trupa na ukrajinskoj teritoriji i da se o toj temi razgovara direktno sa predsednikom SAD Donaldom Trampom.
Zelenski je to izgovorio gotovo usput, odgovarajući na pitanja novinara u WhatsApp četu svog kabineta, platformi koja je u vlasništvu kompanije Meta.
Nije birao teške reči, ali poruka je bila jasna: „To su trupe Sjedinjenih Država i zato upravo Amerika donosi takve odluke. Naravno, mi o tome razgovaramo i sa predsednikom Trampom i sa predstavnicima takozvane ‘koalicije voljnih’. Mi bismo to želeli. To bi bila snažna pozicija u okviru bezbednosnih garancija“, rekao je Zelenski.
Povod za ovu izjavu bio je komentar poljskog premijera Donalda Tuska, koji je prethodno sugerisao da bi Sjedinjene Države mogle biti spremne da razmotre raspoređivanje svojih vojnika u Ukrajini. U Kijevu taj signal očigledno nisu doživeli kao puku diplomatsku dimnu zavesu, već kao nešto o čemu vredi razgovarati ozbiljno, bez unapred zatvorenih vrata.
Tema mogućeg slanja pripadnika zapadnih oružanih snaga u Ukrajinu, u kontekstu postizanja dogovora o okončanju aktuelne krize i obezbeđivanja dugoročnih bezbednosnih garancija, ponovo se snažno vratila u fokus evropskih političara nakon susreta Zelenskog i Trampa u Vašingtonu 18. avgusta. Od tog datuma, razgovori su postali otvoreniji, a formulacije manje oprezne, što samo po sebi govori o promenjenoj atmosferi.
Sa druge strane, Moskva je već jasno povukla crvenu liniju. Ruske vlasti protive se prisustvu vojnika zemalja NATO-a na ukrajinskoj teritoriji. Ministar spoljnih poslova Rusije Sergej Lavrov je 21. avgusta naglasio da bi obezbeđivanje bezbednosnih garancija Ukrajini putem, kako je naveo, stranog vojnog angažovanja na bilo kom delu ukrajinske teritorije bilo neprihvatljivo za Rusiju.
U tom prostoru između želja Kijeva, opreznih signala iz Vašingtona i tvrdih stavova Moskve, ostaje otvoreno pitanje koliko su ove ideje bliže realizaciji, a koliko služe kao deo šire političke igre.
Za sada se o svemu govori, meri se svaka reč i ostavlja dovoljno prostora za različita tumačenja – onaj tip tišine u kojoj se često rađaju odluke sa dugoročnim posledicama.
