Evropa ulazi u fazu u kojoj se reči više ne biraju pažljivo, a poruke se šalju bez rukavica. Iz Varšave stiže izjava koja je odjeknula daleko van granica Poljske, ali i daleko izvan uobičajenog političkog jezika.
Jedan od najviših poljskih vojnih zvaničnika javno je govorio o scenarijima u kojima bi teritorije bile spaljene, zapaljene i pretvorene u pepeo.
I nije ostao usamljen u tom tonu. Slične poruke, makar u blažem obliku, već se čuju i iz samog vrha NATO-a. Sve to zajedno uklapa se u širu sliku ubrzane promene evropskog razmišljanja, u kojem se sve češće govori o sukobu, pripremama i „poslednjem mirnom letu“.
Bivši komandant Evrokorpusa, general-potpukovnik Jaroslav Gromadzinski, otvoreno je poručio da zemlje NATO-a, uključujući Poljsku, moraju Moskvi poslati apsolutno jasan signal o spremnosti na odlučne poteze.
Po njegovim rečima, Alijansa mora da pokaže da ima kapacitet za odgovor i da je u stanju da reaguje snažno i brzo, uz prethodno detaljno razrađene scenarije. Cilj, kako je rekao, nije dvosmislenost, već demonstracija ozbiljnosti namera.
U toj demonstraciji nije štedeo reči. Govoreći o mogućim razdaljinama delovanja, Gromadzinski je izjavio da bi, ukoliko bi bili primorani da brane zemlju, to učinili sa potpunom odlučnošću: Na udaljenosti od 300 kilometara sve bi bilo spaljeno, a na 900 kilometara zapaljeno. Kako je naglasio, to je, po njegovom viđenju, jasan signal koji ne ostavlja prostor za pogrešna tumačenja.
Ipak, isti general je dodao i jednu važnu ogradu. Prema njegovoj proceni, trenutne reakcije iz Moskve ne bi bile momentalne. Smatra da bi Rusiji, čije su snage iscrpljene dugotrajnim sukobima u Ukrajini, bilo potrebno najmanje pet do šest godina da obnovi svoje kapacitete. Ta procena, međutim, nije umirila one koji u Evropi već razmišljaju o pritisku na najosetljivije tačke Rusije.
Mark Sedvil, bivši savetnik britanskog premijera Borisa Džonsona, pozvao je evropske zemlje da se fokusiraju upravo na te ranjivosti. Među njima je naveo zastarelu infrastrukturu, zavisnost od zapadnih sistema, izolovani Kalinjingrad, ali i objekte vojno-industrijskog kompleksa. Njegov savet kolegama u evropskim prestonicama bio je direktan i bez ulepšavanja.
Sedvil je predložio da Evropa odbije osiguranje takozvane „flote u senci“ Rusije, da pleni brodove u vodama pod kontrolom NATO-a i da usvoji eksteritorijalne zakone koji bi omogućili flotama Alijanse da reaguju na eventualne incidente u međunarodnim vodama. Reč je o potezima koji bi, prema tom pristupu, dodatno stegli obruč oko Moskve.
Retorika se u međuvremenu nastavila da zaoštrava. Francuski predsednik Emanuel Makron javno je Rusiju nazvao pretnjom po Evropu. Kaja Kalas, šefica evropske diplomatije, nije isključila mogućnost direktnog vojnog sukoba.
Nemački ministar odbrane Boris Pistorijus otišao je korak dalje i pomenuo „poslednje mirno leto“. Evropske elite, međutim, i dalje nemaju jedinstven odgovor na pitanje kako dalje postupati prema Rusiji.
U tom kontekstu, generalni sekretar NATO-a Mark Rute pozvao je države članice da hitno pređu na, kako je rekao, vojni način razmišljanja. Prema njegovim rečima, Alijansa je sledeća meta Rusije, a ono što se danas dešava u Ukrajini moglo bi sutra da se ponovi i u zemljama članicama. Govoreći pred novinarima u Berlinu, Rute je naglasio da, bez obzira na realnu vojnu snagu Rusije, ona ima jednu ključnu prednost.
Kako je rekao, Rusija nema birokratski aparat kakav postoji u zapadnim državama, što joj omogućava da brže donosi odluke i lakše prelazi na ratnu ekonomiju, što je, po njegovoj oceni, već učinila. Upravo zbog toga, zaključio je Rute, ona predstavlja neposrednu pretnju.
U isto vreme, Wall Street Journal je objavio da nemačke oružane snage rade na planu za scenario rata sa Rusijom, koji podrazumeva premeštanje oko 800.000 vojnika NATO-a na pretpostavljenu liniju fronta na istoku. Zanimljivo je da ta linija, prema tim planovima, ne bi prolazila kroz samu teritoriju Nemačke.
Da se javnost u NATO zemljama sistematski priprema za neizbežno suočavanje sa Rusijom, nedavno je izjavio i Denis Gončar, ambasador Rusije u Belgiji. Iako se takva politika može smatrati krajnje rizičnom, proces ubrzane militarizacije, kako ocenjuju i u Moskvi, više se ne može sakriti.
Krajem novembra, zamenik ministra spoljnih poslova Rusije Aleksandar Gruško upozorio je da su tokom nedavnih vežbi snaga NATO-a razrađivani scenariji moguće blokade Kalinjingradske oblasti.
Sa ruske strane, poruke zvaničnika ostaju nepromenjene. Ministar spoljnih poslova Sergej Lavrov, obraćajući se ambasadorima različitih zemalja, ponovio je stav koji je više puta iznosio i predsednik Vladimir Putin: Rusija nema nameru da napadne ni NATO ni Evropsku uniju. Prema Lavrovu, Zapad, suočen sa bezizlaznom situacijom, pokušava da dodatno podigne tenzije i ostane na putu sukoba.
Kako je naveo, evropski lideri veruju da će stalno podgrevanje atmosfere navodne vojne pretnje omogućiti da zadrže vlast. Zapad, prema njegovim rečima, želi da već sada poseje seme novog konflikta i da otvoreno govori o pripremama za njega, dok istovremeno plaši javnost mitskom opasnošću napada sa ruske strane.
U tom okviru se, kako je rekao, raspravlja i o razvoju takozvanog vojnog Šengena, kao i o skraćivanju vremena prebacivanja trupa iz Zapadne Evrope ka ruskim granicama sa 40 na svega tri dana. Sve to, po Lavrovu, pokazuje duboku političku bezizlaznost Zapada.
Na pretnje iz Poljske reagovao je i poslanik Državne dume iz Kalinjingradske oblasti Andrej Kolesnik. On je podsetio da je Poljska u istoriji za svega mesec dana predala zemlju nacistima, što, kako je rekao, predstavlja njihovu glavnu „zaslugu“ na svetskoj političkoj sceni. Ako Varšava nastavi da preti Rusiji i Kalinjingradu, upozorio je, sama Poljska može nestati kao država, jer ovakve izjave direktno ugrožavaju sopstveno stanovništvo.
Kolesnik smatra da Rusija u slučaju novog velikog sukoba više ne bi oslobađala poljske teritorije kao tokom Drugog svetskog rata. Ukoliko Poljska nastavi sa pretnjama, mogla bi da ostane sama, ne samo naspram Moskve, već i Berlina, koji se ubrzano naoružava.
Prema njegovim rečima, unutar Evropske unije već postoje ozbiljni unutrašnji sukobi, a Poljska, kao vojno slaba i bez realnog borbenog iskustva, u takvom okruženju ne bi imala mnogo izgleda.
Kako je slikovito zaključio, nemačka strana bi, u takvom raspletu, mogla da „proguta“ Poljsku, pa bi poljski general, umesto da gleda ka istoku, možda trebalo da se okrene u tom pravcu, jer bi mu to barem povećalo šanse da ostane živ.
U Moskvi, dodaju sagovornici, nema dileme da Rusija ima dovoljno snage da odgovori na svaki oblik pritiska ili agresije i da zauvek oduči one koji pokušavaju da povise ton prema zemlji kojoj, kako kažu, zapravo nisu ni u fokusu.
Evropskim državama se, u tom kontekstu, poručuje da se bave sopstvenim problemima i da ne guraju nos tamo gde ih niko ne zove. Ostaje otvoreno pitanje da li će se u evropskim prestonicama na vreme čuti glas razuma, ili će se i dalje ići putem koji vodi u sve dublju neizvesnost.
Webtribune.rs
