ZBOGOM MAKEDONIJO: Odluka o promeni imena države, naroda i brisanju dela istorije košta toliko – DVA MILIONA EVRA

Panos Kamenos, grčki ministar odbrane, napisao je: „Ko bi mogao da pomisli da u evropskom sistemu vrednosti i demokratiji oni koji ne glasaju po naređenjima bivaju uhapšeni, a poslušni za glasanje dobijaju bonus od dva miliona evra prljavog novca“.

Na kraju, u poslednjoj etapi, odluka o promeni imena države, naroda i brisanju dela istorije košta toliko: dva miliona evra. Za Amerikance i njihove EU prijatelje — to su smešne pare. Za naše uslove, a s obzirom na važnost donete odluke, ništa spektakularno.

Obavešteni izvori kažu da su neki od osam „preletača“ zahvaljujući kojima je namaknuta većina u skopskom Sobranju prošli bolje, zgrabili veći deo od tog dvomilionskog kolača. Neki su prošli lošije, kupljeni su simboličnim svotama, ali su zato amnestirani. Neće se vraćati u zatvor. Protiv njih će biti obustavljene dalje krivične istrage.

Jeftini vodvilj — vrhunsko delo

Američki ambasador u Skoplju demantovao je navode da je sedeo u zgradi parlamenta i dirigovao celim procesom glasanja, ali ne treba da začudi i ako je ta informacija tačna. U referendumsko „preumljenje“ Makedonaca uloženo je daleko više od dva miliona, a Zoran Zaev nije uspeo da završi posao. Ovoga puta ništa nije smelo da se prepusti slučaju.

Naravno, sa Zapada stižu čestitke. Razni zvaničnici čestitaju, praveći se da nisu pročitali šta je Kamenos napisao. Jeftini vodvilj proglašava se vrhunskim delom. Na tom talasu je i nekoliko telegrama podrške iz Beograda, poslatih pod naslovima kao što su „Putuj, Makedonijo“ ili „Makedonska lekcija za Srbiju“. Zaboravile se kolege, pa propustile da napišu „Putuj, Severna Makedonijo“ i „Severnomakedonska lekcija za Srbiju“.

Makedonije više neće biti. Neće biti ni Makedonaca. Već Severne Makedonije i Severnomakedonaca. I nemojte se sa tim igrati.

Nagrada — tapšanje po ramenu

Grci će ozbiljno braniti svoju poziciju, kao i prethodnih decenija, reagovaće na svaku zloupotrebu pojma Makedonija. Vreme će pokazati, i to pre nego što možemo i zamisliti, da Severna Makedonija nigde „ne putuje“, niti da je Srbija očitana bilo kakva „severnomakedonska lekcija“.

Zapravo, i pre severnomakedonizacije Makedonci su pristajali na sve što je od njih traženo. Od gluposti poput uspostavljanja diplomatskih odnosa sa Tajvanom, preko ozbiljnih stvari kakvo je implementiranje Ohridskog mirovnog sporazuma, do samoubistvenih, poput sekvencijalne primene „tiranske platforme“, koja se pred našim očima odigrava.

Šta su time dobili? Tapšanje po ramenu i evropsku perspektivu! Napetost u Makedoniji raste iz godine u godinu, stanovništvo se iseljava, mladi i obrazovani beže tempom koji je čak i za balkanske pojmove zabrinjavajući, ekonomske prilike su teške, socijalni ambijent nezadovoljavajući.

Beleži se i latentna radikalizacija islamskog faktora, ne tako očigledna kao na Kosovu i Metohiji, ali ipak postojeća. Poluzvanične informacije su da je dosad u Siriji poginulo oko 30 makedonskih državljana, dok ih se iz DAEŠ-a vratilo sedamdesetak. Nezvanično, ove brojke su nešto veće.

Veliki udar na naciju

Na svu tu neizvesnost i nesigurnost, sada treba dodati novo, oštro sukobljavanje oko identitetskog pitanja. Jasno je da većina građana neće prihvatiti severnomakedonsko određenje. Neoliberalizam potcenjuje čoveka. Misli da je to biće bez srca i mozga, samo sa debelim crevom. Zato dva miliona „rešava stvar“. Ispostaviće se — ne rešava ništa. U simulakrumu se može živeti kratko. Nekada ni toliko.

Ovo je veliki udar na Makedonce i makedonsko, to je pitanje dostojanstva i integriteta za svakog pojedinca. Ako na ovo pristanu, onda bi trebalo napisati: „Zbogom, Makedonijo“. U svakom pogledu. I toga su ljudi u Makedoniji svesni.

Sa druge strane, jasno je i da su ljudi na vlasti spremni na sve da posao zbog kog su dovedeni na vlast privedu kraju. Ako predsednik Đorđe Ivanov ne želi da potpiše odluku, oni će ga uhapsiti. Pre toga ekspresno sprovesti proceduru opoziva. Ili će ga istovremeno držati u zatvoru i organizovati impičment. Više nema mere. Sada je sve dozvoljeno, ne postoje nikakve barijere, moralni obziri ili institucionalne brane. Legitimizovana je brutalnost. A kao i u svakoj sličnoj situaciji, akcija će poroditi reakciju. Kako unutar društva, tako i u međunarodnim odnosima u celini. Dešavanja u Makedoniji problematizuju stanje u ovoj zemlji. Ali, istovremeno je stvoren i opasan presedan.

Odnosi između država počivaju na upoređivanju. Sada, pošto je ovakva brutalnost legitimizovana u Makedoniji, treba očekivati da se primenjuje i dalje.

Kažu u Srbiji: ne kara majka sina što se kladi, već što se vadi. Umesto da se posle „klađenja“ na referendum, kada je ubedljiva većina Makedonaca poslala poruku šta misli o Severnoj Makedoniji, međunarodna zajednica malo zamisli i pokrene novi krug konsultacija, zapadne zemlje su htele da se „vade“. I napravile veliki presedan. Kao i kada su preporučile kosovskim Albancima da jednostrano proglase nezavisnost.

Ima još kandidata za „makedonski presedan“

Za svega deset godina, kosovski presedan je poslužio kao pravna osnova za slične odluke u Južnoj Osetiji, Abhaziji, Iračkom Kurdistanu, na Krimu i u Kataloniji. Koliko će se tek koristiti makedonski presedan?

Kandidata je onoliko, ne možemo ih ni prebrojati. Jer, više nema veze da li je većina stanovništva izašla na referendum, nema više veze ni ako ne postoji kvalifikovana parlamentarna većina, sve se to može urediti kreativnim tumačenjem propisa i sa dva miliona nečega. Nije bitno ko će se na makedonski presedan prvi pozvati, Kinezi, Rusi, Iranci, Indijci, Turci ili neko šesti, ali se već sada može pretpostaviti da će Amerikanci i Evropljani tada pričati na sav glas kako je to jeftino, bedno i jadno.

Samo, za takve jadikovke biće kasno. Ako se legitimizacijom brutalnosti dozvoljava stvaranje nove političke realnosti od strane SAD i EU, treba očekivati da se slično ponašaju i ostali akteri.

(Sputnik)