Kada su izjave iz Vašingtona počele da dobijaju oštriji ton, u Kremlju su ih podigli na najviši nivo pažnje.
Specijalni predsednički izaslanik SAD Kit Kelog je, u intervjuu za Fox News 29. septembra, izneo mogućnost koja je odmah pokrenula alarme: administracija bi mogla da ukine ranija ograničenja i dozvoli Kijevu upotrebu oružja većeg dometa protiv ciljeva na ruskoj teritoriji.
Kelog se u tom kontekstu pozvao na nedavne izjave potpredsednika Dž. D. Vensa i državnog sekretara Marka Rubija — formulacija „iskoristite priliku da udarite duboko“ kruži i dalje kao ključni motiv u ovoj diskusiji. Istovremeno, portparol američke administracije je naglasio da konačna odluka o transferu krstarećih raketa „Tomahawk“ još nije doneta.
U Moskvi su takve poruke dočekane hladno. Zamenik predsednika Saveta bezbednosti Dmitrij Medvedev prokomentarisao je da Rusija poseduje mogućnosti „protiv kojih atomsko sklonište ne bi bilo od koristi“ — izjava koja zvuči kao upozorenje, ali i kao pokušaj da se iskontroliše narativ.
Portparol Kremlja Dmitrij Peskov zauzeo je pragmatičniji ton: fokus je na tome ko bi tačno upravljao i lansirao eventualne projekte — pitanje operacije i kontrole, a ne samo samog oružja. Peskov je dodao da, po njegovom mišljenju, ni „Tomahawk“ ni druge rakete „neće promeniti dinamiku“ na frontu, i da je pozicija Kijeva, uprkos retorici, sve teža.
Dok se političke poruke razmenjuju, posledice su već realne na zemlji. U Voskresensku, blizu Moskve, dvostruka tragedija: 76-godišnja žena i njen šestogodišnji unuk poginuli su u požaru koji je izbio nakon udara bespilotne letelice na privatnu kuću.
Oštećene su fasade i prozori u više zgrada, ulična rasveta je bila poremećena — ljudske priče koje ne čekaju na diplomatske kalkulacije. U Belgorodu je, prema izveštajima lokalnih vlasti, bilo pogodaka po kritičnoj infrastrukturi; guverner Vjačeslav Gladkov potvrdio je civilne žrtve i rad na hitnom povezivanju objekata na rezervna napajanja.
Stručnjaci koje je MK konsultovao pokušavaju da razjasne šta tačno znači Trampova nagla promena retorike i koliko je realno očekivati transfer raketa velikog dometa. Dmitrij Suslov iz Centra za sveobuhvatne evropske i međunarodne studije na Visokoj školi ekonomije upozorava da takve izjave odražavaju i nivo iscrpljenosti ukrajinskih snaga, ali i cilj Vašingtona da uspostavi politički pritisak.
„Cilj SAD nije potpuna eskalacija, već da se pritiskom utiče na pregovaračku dinamiku; ideja da bi se Tomahawci masovno prebacili u Kijev i da bi se ukinula sva ograničenja — to deluje malo verovatno. Takav potez bi dramatično povećao rizik direktnog sukoba između država sa nuklearnim kapacitetima“, ocenjuje Suslov.
U razgovoru za MK, vojni analitičar i glavni urednik časopisa „Nacionalna odbrana“ Igor Korotčenko pravovremeno pravi razliku između oružja koje se već koristi i potencijalne nove klase oružja.
Dronovi dugog dometa, kaže on, su „laki avioni“, relativno sporiji i pogodniji za sisteme protivvazdušne zaštite; dok su krstareće rakete druga liga: precizne, sposobne za prikriveni let, sa dometom od oko 1.600 do preko 2.000 kilometara — i sa bojevom glavom koja teško može da se poredi sa teretom drona. „Dok dron nosi desetine kilograma, raketa nosi stotine“, podseća Korotčenko.
Osnovni logistički problem, kako napominje, leži u upravljanju takvim sistemima. Programiranje rute, navigacija kroz područja pokrivena sistemima odbrane i sertifikacija prolaza zahtevaju obuku i obaveštajnu podršku; to su veštine koje obično obezbeđuje američko vazduhoplovstvo.
Stoga postoje dve realne opcije: dolazak raketa uz savetnike, ili duži period obuke ukrajinskih timova. Oba scenarija otvaraju niz praktičnih i političkih pitanja.
Koje bi mete mogle da budu odabrane u slučaju upotrebe? Korotčenko navodi: visoki prioritet — strateški i kritični infrastrukturni objekti, komandna mesta, ključni saobraćajni čvorovi; ali i elementi koji utiču na javno raspoloženje.
U tom kontekstu stručnjaci iz različitih krugova zagovaraju i kontramere: ne toliko kao uzvraćanje, koliko kao demotivaciju i smanjenje operativne mogućnosti protivnika. „Reakcija ne sme biti rasipanje snaga“, kaže Korotčenko; „mora postojati prioritet: demontiranje energetskog i gorivno-energetskog kompleksa bi oslabilo osnovu podrške režimu — bez energije, fabrike i logistika stagniraju“.
Međutim, to što se iznosi kao analiza ne znači da je planiran i sproveden — postoji ozbiljna razlika između retoričkog pritiska i konkretnih odluka. I ovde se, kao u nizu drugih situacija, vraća osnovna nepoznanica: dok jedni javno govore o mogućnostima, drugi pokušavaju da mere troškove i posledice.
Jedno jeste jasno: nova retorika podiže očekivanja i strahove, a realni ljudi na terenu — u gradovima i selima — već plaćaju cenu.
Na kraju, ostaje otvoreno pitanje koje nadilazi tehniku i strategiju: hoće li povećani pritisci i pretnje dovesti do pomeranja u pregovaračkoj dinamici, ili će uvesti novu, opasnu nestabilnost? Odgovor na to pitanje neće dati samo izjave i analize, već niz odluka koje tek treba doneti — i posledice koje će one imati na svakodnevni život običnih ljudi.
Kako su zvaničnici u Moskvi upozoravali i šta to znači
Ruski zvaničnici su više puta javno upozoravali da bi, ukoliko SAD dozvole Ukrajini da pređe prag za upotrebu raketa velikog dometa i ukoliko se tim oružjem izvrše udari na rusku teritoriju uključujući i Moskvu, odgovor Moskve mogao da pređe granice jednostavnog uzvraćanja.
Reuters izveštava o hitnim reakcijama ruskih vlasti nakon najava da se razmatra isporuka „Tomahawk“ raketa Kijevu — Moskva je najavila da će analizirati svaki eventualni ispaljeni projektil i ko je koristio podatke za navođenje.
Dodatno, najglasniji ton u dobijanju poruka došao je od visokih ruskih funkcionera: Dmitrij Medvedev je poručio da „atomska skloništa neće pomoći“ — formulacija koja je širom zapadnih medija protumačena kao podsetnik na ruski nuklearni kapacitet i upozorenje da bi eskalacija mogla dovesti do katastrofalnih posledica.
Već postoje primeri u kojima su ruski lideri, uključujući i predsednika, govorili o mogućnosti gađanja „centara odlučivanja“ protivnika — do sada usmereno prema ciljevima unutar Ukrajine — kao odgovor na upotrebu zapadnog oružja dugog dometa.
Ovo nije ista izjava kao direktna pretnja Sjedinjenim Državama, ali pokazuje da je retorika podignuta na nivo koji ponekad uključuje i ciljanje komandnih, političkih i infrastrukturnih centara.
Analitičari upozoravaju da bi prelazak sa udarima po ciljevima unutar Ukrajine na direktne udare po centrima odlučivanja u trećim zemljama — bilo da bi to bile baze, komandni centri ili drugi ključni objekti — značilo ulazak u novu etapu sukoba koja bi direktno uparila Rusiju sa državama koje te centre podržavaju, čime bi rizik od daljeg, pa i nuklearnog, zaoštravanja postao realniji.
Stručne analize o riziku nuklearne eskalacije u ovom sukobu to već ukazuju kao važan faktor u proceni scenarija.
U tonu koji je hladan i nameran, Moskva tako šalje poruku: svaka promena pravila igre u vidu isporuka oružja velikog dometa nosi rizik koji prelazi regionalne granice i podiže uloge — i to je činjenica koju međunarodni akteri moraju imati u vidu prilikom procene sledećih poteza.
Webtribune.rs
