Povodom izlaska knjige Grahama Hankoka „Čarobnjaci bogova“ s autorom razgovaramo o njegovoj tvrdnji da je u predistorijsko doba postojala drevna, ali izrazito napredna civilizacija, kao i o globalnoj kataklizmi koja je izbrisala ovo napredno ljudsko društvo i prisilila preživele da počnu ispočetka
Autor i teoretičar Graham Hankok vrlo snažno je uticao na popularno shvatanje drevne prošlosti čovečanstva. U njegovom svetskom bestseleru Otisci bogova iz 1995. godine iznose se tvrdnje da je u predistorijsko doba postojala drevna, ali izrazito napredna civilizacija, koja je bila zajednička preteča svim kasnijim poznatim civilizacijama u istoriji. U svojim kasnijim knjigama, kao što su Čuvar postanka (uz koautorstvo Roberta Bauvala), Podzemlje (u kojoj se bavi podvodnim ruševinama kao dokazima za izgubljene civilizacije) i drugima Hankok iznosi smele, nove teorije koje preispituju konvencionalne dogme.
[adsenseyu1]
Hankokova nova knjiga Čarobnjaci bogova: zaboravljena mudrost izgubljene zemaljske civilizacije – svojevrstan nastavak Otisaka – nudi uverljive dokaze koji ukazuju na drevnu globalnu kataklizmu, do koje je došlo usled delovanja meteora, koja je izbrisala izuzetno napredno ljudsko društvo i u biti prisilila preživele da počnu ispočetka. Hankok iznosi i dokaze da Zemlji možda ponovo preti takav meteorski pljusak, koji je potencijalna opasnost za čitavu našu vrstu.
DREVNI PRENOS TEHNOLOGIJE
DЕЈVID TRASEL (DT): Koliko dugo radite na novoj knjizi [Čarobnjaci bogova]?
GRAHAM HANKOK (GH): U određenom smislu već 25 godina. Kao na glavnom projektu oko tri ipo godine, ali ta knjiga se temelji na mojim interesovanjima i istraživanjima koji sežu još u kraj 80-ih godina prošlog veka.
DT: Da morate izdvojiti jedan snažan dokaz koji govori u prilog Vašoj teoriji, koji bi to bio i zašto?
GH: Nije to baš tako jednostavno. To nije problem koji se može rešiti čarobnim štapićem. Taj problem zahteva koordiniranje dokaza iz brojnih različitih izvora. Ponudio bih vam tri dokaza koji su svi u određenom smislu povezani, a jedan od njih, vrlo bitan, nešto je što sada imamo, ali ja nisam imao kada sam pisao Otiske bogova 1995. godine. Reč je o neoborivim globalnim dokazima o globalnoj kataklizmi pre 13.000 – 12.000 godina. Tu sam pretpostavku u biti izneo u Otiscima bogova – da je pre 13.000 – 12.000 godina došlo do svetske kataklizme, koja je dokrajčila jednu naprednu civilizaciju – i razmatrao brojne moguće uzroke te kataklizme, na prvom mestu pomeranje polova i premeštanje Zemljine kore.
Od 1995., a naročito od 2007., naovamo grupa naučnika je – a malo je od svega toga dosad izašlo u javnost – pred naučnu zajednicu iznela apsolutno uverljive dokaze da je Zemlju snašao niz udara fragmenata gigantske komete, a ti udari su se dogodili pre 12.800 godina, kada je nekoliko fragmenata pogodilo severnoameričku ledenu kapu, što je uzrokovalo globalnu poplavu i radikalne klimatske promene. Ponovno se to dogodilo pre 11.600 godina, kada je još fragmenata iste komete izašlo iz orbite i sručilo se u okean – gotovo sigurno u Pacifik – usled čega se veliki oblak vodene pare uzdigao u gornji sloj atmosfere, uzrokujući vrlo naglo globalno otopljavanje. Interval između ta dva perioda, tih 1200 godina između vremena pre 12.800 i pre 11.600 godina, razdoblje je globalne kataklizme bez premca. Popratilo ju je i masovno izumiranje životinjskih vrsta, megasisavaca, mamuta, vunenog nosoroga i tako dalje. Reč je o događaju koji je, verujem, uništio čitavu predistorijsku civilizaciju, koja pre toga nije uspela da uđe u arheološke tragove.
Stavimo to sada u kontekst najnovijih arheoloških otkrića. Setite se da je jedan od dva datuma vezanih za tu kataklizmu onaj od pre 11.600 godina. Događaj koji je uključivao dva odvojena bombardovanja fragmentima komete. U oba navrata došlo je do visokog porasta nivoa mora, što je dovelo do globalne kataklizme. Prvi put se to dogodilo pre 12.800 godina, a drugi pre 11.600 godina – u oba navrata je došlo do globalnog potopa i visokog porasta nivoa mora. Intrigantno je stoga da su arheološki lokalitet u jugoistočnoj Turskoj, Gobekli Tepe – što na turskom znači „trbušasto brdo“ – pre 11.600 godina podigli ljudi koji su već znali da rade s divovskim megalitima.
To nije delo grupe lovaca-skupljača koji su se jednog jutra probudili i odjednom dobili nadahnuće za podizanjem prve megalitske arhitekture na svetu. Po mom mišljenju, tu se radi o prenosu tehnologije i znanja koje su sa sobom doneli preživeli predstavnici izgubljene civilizacije, uključujući i umeća gradnje velikih megalitskih struktura – tačno u isti trenutak pre 11.600 godina naglo se i neobjašnjivo pojavio ovaj sofisticirani megalitski lokalitet u jugoistočnoj Turskoj.
U istoj toj regiji dolazi i do uvođenja i širenja poljoprivrede, dok su pre toga stanovnici onde bili isključivo lovci-skupljači. Ponavljam, reč je o prenosu tehnologije, otisku preživelih pripadnika civilizacije koja je uništena kataklizmičnim događajima pre 12.800 i 11.600 godina.
U knjizi spominjem još i drevni mit o Atlantidi, koji zapravo i nije toliko star, budući da njegovu verziju koja je došla do nas – jedinu takvu – nalazimo u delima grčkog filozofa Platona. Platon je rekao da je do priče o potapanju i razaranju napredne civilizacije Atlantide došao preko svog prethodnika Solona, grčkog zakonodavca koji je 600. godine pre Hrista posetio Egipat, gde su mu egipatski sveštenici ispričali priču o Atlantidi. Rekli su da je Atlantida uništena i potopljena nakon što je na sebe navukla srdžbu bogova, 9000 godina pre Solonovog vremena. Mi znamo da je Solon u Egiptu bio oko 600. godine pre Hrista, tako da oni zapravo govore o vremenu pre 9600 godina po našem kalendaru, odnosno pre 11.600 godina, a upravo se tada pojavljuju dotad nepoznate tehnike izgradnje megalitske arhitekture i poljoprivreda na području jugoistočne Turske.
UDARI KOMETE
DT: Saznanje o kataklizmi nametalo nam se i pre, zar ne?
GH: Da, ali ne krivim istoričare i arheologe što se time nisu ranije pozabavili. Naime, vodeći naučnici na tom polju zadnjih sedam ili osam godina prikupljaju i objavljuju dokaze samo o onome što danas nazivamo kometom iz perioda mlađeg drijasa. To je vrlo nedavno otkriće, i to zato što je ta kometa pre 12.800 godina do najsnažnijijih posledica dovela na severnoameričkoj ledenoj kapi. To je još uvek bilo ledeno doba. Severna Amerika, južno sve do Njujorka, bila je prekrivena ledom dubine oko tri kilometra. Najmanje četiri fragmenta komete su pogodila ledenu kapu. Međutim, ti fragmenti na tlu nisu ostavili značajne kratere jer krateri su i sami bili u ledu, a ogromna vrelina i kinetička energija komete taj led je otopila, tako da su krateri bili samo privremeni pa je došlo do efekta šoka na tlo ispod njih. Nedavno su pronađeni brojni krateri, i to one vrste koje bi nastale kada objekat udari u tri kilometra duboku ledenu kapu i taj šok prenese na stenovitu podlogu ispod nje.
Puno su važniji dokazi tima naučnika – njih više od 30 – koji se bave kometom iz razdoblja mlađeg drijasa. Ti se dokazi temelje na onome što ja nazivam „proksiji impakta“. Kada se objekat prečnika jednog kilometra kreće brzinom od oko 100 ili 110 kilometara na sat, on ima neverovatnu količinu kinetičke energije i poseduje razornu moć uporedivu s čitavim nukleranim arsenalom na planeti Zemlji koji sav odjednom odleti u vazduh. To sa sobom nosi vrlo prepoznatljive ishode. Jedan od njih je staklo koje nastaje topljenjem. Toplota koja se oslobađa premašuje ključanje kvarca. Te temperature veće su od 2200 Celzijusovih stepeni. U takvim uslovima nastaje staklo koje je nemoguće razlikovati od stakla koje nastaje kao nusproizvod nuklearnih eksplozija. Usled šoka i topline stvaraju se i mikrosferule ugljenika i vrlo posebni nanodijamanti. Ti nanodijamanti vidljivi su samo pod mikroskopom, a pomešani su sa staklom nastalim usled topljenja, ugljenikovim mikrosferulama i drugim dokazima koje nalazimo širom sveta. Oni su snažan dokaz u prilog teoriji o snažnom impaktu iz svemira pre 12.800 godina.
Uzgred, u početku se upravo taj tip dokaza iznosio ne bi li se dokazalo da je asteriod doveo do izumiranja dinosaurusa pre 65 miliona godina. U samo dva navrata u istoriji naše planete u zadnjih 100 miliona godina nailazimo na potpuno iste proksije impakta širom sveta. Jedan od njih je takozvani KT događaj pre 65 miliona godina, koji je doveo do izumiranja dinosaurusa. Drugi je dosad neprepoznat, ali vrlo očit razorni događaj do koga je došlo pre 12.800 godina, a uzrokovao ga je udar komete u razdoblju mlađeg drijasa. Koristim termin „mlađi drijas“ jer je to geološki naziv za razdoblje pre 12.800 do 11.600 godina, kada je Zemlju zahvatilo naglo i dosad neobjašnjeno zaleđivanje. Sada znamo šta je do toga dovelo – fragmenti gigantske komete koji su doveli do prave kataklizme.
SVE VIŠE NOVIH DOKAZA
DT: Je li opravdano reći da se konvencionalno nastrojena akademska zajednica, konvencionalni mediji i konvencionalna nauka čvrsto drže jednog određenog pogleda na istoriju?
GH: Da. I to nimalo ne iznenađuje. Uvek je tako kada se na nekom području, u nekoj disciplini – bilo da se radi o geologiji ili arheologiji – pojavljuju nova saznanja. Naši ugledni prethodnici doprineli su tom znanju i novi naraštaji očito poštuju njihov rad. Postupno se tako stvara referentni okvir, slika onoga kako bi to područje naučnog proučavanja trebalo da izgledai. U arheologiji ta slika koja je stvarana tokom zadnjih 100 godina rada prikazuje spor razvoj civilizacije – po njoj su naši preci bili lovci-skupljači i ništa se drugo značajno nije dogodilo do možda pre 8000 ili 9000 godina. Tada vidimo postupne pomake prema trajnom naseljavanju i pre otprilike 5000 godina nalazimo prve velike gradove i prve velike megalitske građevine. Takav razvoj civilizacije nam prikazuje srednja struja istoričara i arheologa. Takav se podučava u školama, takvog ga prenose mediji, ali on nije činjenica, on je samo referentni okvir oblikovan tokom 100 godina arheoloških istraživanja. I to je, po mom mišljenju, problem s arheologijom i drugim naučnim disciplinama koje ostanu zarobljene u određenom referentnom okviru. Kada se pojave nove činjenice koje se u taj okvir ne uklapaju, njima je teško da se prilagode novim saznanjima i prvi korak koji čine je diskreditacija tih činjenica. Kada se pojavljuje sve više dokaza koje postojeća paradigma ne zna da objasni, ta paradigma na kraju bude odbačena. Veliki je broj dobrih ljudi koji su napravili puno toga dobrog, koji su uvereni da su u pravu, koji poštuju rad starijih i koji ne žele talasati – mislim da je u tome glavni problem. To se uvek događa u nauci. Nijedna ideja se ne menja naglo, preko noći, bez uverljivih dokaza za koje prethodna paradigma nema objašnjenja. To je nešto čemu danas svedočimo na području istorije i arheologije – pojavljuje se sve više dokaza koje postojeći referentni okvir istorije jednostavno ne zna da objasni.
SUŽIVOT CIVILIZACIJA
DT: Možete li pretpostaviti – ako je teorija koju zagovarate zaista tačna – kako je izgledala praistorija? Kako je izgledao život na Zemlji pre nego što je u nju udarila ta kometa?
GH: Bio je to puno složeniji svet od onoga kakav nam prikazuje srednja struja istoričara i arheologa. Nije to bio svet na kom su živeli samo lovci-skupljači, kako oni navode, nego svet u kom su koegzistirali lovci-skupljači i jedna naprednija civilizacija. To na neki način i nije neobično. Razmislite li o tome, videćete da smo i mi danas tehnološki vrlo napredna civilizacija. Njn sastavni deo je zapadnjačka tehnologija i industrijsko-tehnološki kompleks koji se proširio svetom. Međutim, na tom svetu mi nismo sami. Delimo ga s narodima lovaca-skupljača – takvi su, na primer, lovci-skupljači iz pustinje Kalahari, Južne Afrike ili basena reke Amazone. Postoje čak i plemena u basenu Amazona do kojih niko nije došao i koji ni ne znaju da mi postojimo. Napredna tehnološka kultura jednostavno ne postoji u njihovom pogledu na svet.
Ona živi u mitovima i predanjima širom sveta, a u prilog joj idu fascinantna arheološka otkrića, kao što je, na primer, Gobekli Tepe.
KATAKLIZME I ČOVEČANSTVO
DT: Spomenuli ste dva očita kataklizmična događaja – izumiranje dinosaurusa i događaje tokom mlađeg drijasa. Je li moguće da je bilo i drugih kataklizmi o kojima baš ništa ne znamo?
GH: Svakako je bilo drugih kataklizmičnih događaja i znamo za njih. Pitanje je jedino jesu li imali uticaja na ljudsku vrstu. Pitanje je to za dalja istraživanja. Trenutno se držim mišljenja da anatomski moderni ljudi – oni poput vas i mene – na Zemlji postoje tek oko 200.000 godina. Moguće je da će dalja otkrića doći do dokaza o postojanju drevnijih anatomski modernih ljudi. Ne isključujem tu mogućnost. Trenutno, međutim, dokazi ukazuju na to da su se anatomski moderni ljudi pojavili pred oko 200.000 godina. Imamo, na primer, kostur iz Etiopije, star 196.000 godina, koji se ni po čemu ne razlikuje od anatomski modernog ljudskog bića. Stoga je za to da te kataklizme uključuju čovečanstvo i da utiču na istoriju čoveka nužno da su se dogodile unutar njegovog vremenskog okvira. Zato je mlađi drijas toliko intrigantan jer ne samo da je unutar ljudskog vremenskog okvira, nego je na samom njegovom rubu, na granici perioda za koji istoričari i arheolozi smatraju da označava početak civilizacije. Oni, međutim, još uvek nisu u obzir uzeli tu strašnu kataklizmu koja je dovela do uništenja, pa bih rekao da sve dok to ne učine, sve njihove ideje o počecima civilizacije ostaju jedna velika zbrka.
Pre nekoliko stotina miliona, čak milijardi godina bilo je još globalnih kataklizmi koje su bile toliko razorne da su dovodile do izumiranja. Takve se stvari događaju s vremena na vreme, a svaki put kada se dogode, resetuju sat na ovoj planeti i život se usled takvih dramatičnih, radikalnih događaja promeni. Ja mislim da je onaj nedavni, koji se dogodio pre 12.800 godina, bio taj koji je direktno uticao na istoriju čovečanstva – a tu zadnju globalnu kataklizmu istoričari i arheolozi još nisu uzeli u obzir u kreiranju modela naše prošlosti.
ZAMRAČENA ISTORIJA
DT: Je li moguće da konvencionalna nauka, mediji, pa čak u određenom smislu i stanovništvo generalno, ne žele da znaju o istoriji čoveka kao vrste?
GH: Da ne zazvuči odviše alarmantno, rekao bih da mi se čini da je na delu neka vrste direktive na nivou vlasti. To se posebno odnosi na pitanja koja se tiču globalnih kataklizmi. Svako ko je radio na polju geologije znaće da iznošenje pretpostavki o tome da je do nečega dovela kataklizma izaziva besne kritike. Sjajan geolog J. Harlan Brec – o kojem pišem u Čarobnjacima bogova – došao je do prvih dokaza o kataklizmičnom potopu u Severnoj Americi, posebno na pacifičkom severozapadu, na području gde sada susrećemo takozvano „krastavo tlo“, a koje sam pomno proučavao za Čarobnjake bogova. J. Harlan Brec bio je 100 % u pravu, ali trebalo je da prođe vremena do 20-ih, gotovo čak do 70-ih godina prošlog veka, da se to i prihvati. Pre toga bio je izložen najokrutnijim i najneugodnijim mogućim vređanjima, koje neko slabiji ne bi izdržao. Na kraju se ispostavilo da je on u pravu i živeo je 99 godina. Kada mu je dodeljeno najveće američko priznanje za postignuća na području geologije, rekao je: „Jedino za čim žalim je to što su mi svi moji protivnici sada već pomrli i nemam nikoga nad kim bih mogao likovati.“
DT: Ako je istina da se aktivno nastoji zaboraviti ili zamračiti istorija, zašto se to čini?
GH: Nisam siguran. Ne bih želio da govorim o zaveri. Jednostavno mislim da tako funkcioniše ljudski um. Teško nam je pojmiti određene stvari ili ih primeniti na sebe. Možda i postoji zavera. Moram se tom mogućnosti malo pozabaviti i u knjizi. Ne volim teorije zavere – to je područje u kojem su činjenice tanke, a spekulacije brojne. Kada pogledam kako se ideje katastrofičara sistemski, ponekad i decenijama, ismejavale pre nego što su potvrđene kao ispravne – isto se pokazalo i u slučaju sudbine dinosaurusa usled udara komete. U početku niko od naučnika ni u to nije verovao. Luis i Valter Alvarez, koji su prvi izneli teoriju o kosmičkom udaru koji se dogodio pre 65 miliona godina, bili su izloženi poruzi i progonu, a na kraju se pokazalo da su bili u pravu.
PRIČE O APOKALIPSI
DT: Patite li ikada od „umora od priče o apokalipsi“? Čini se da je sveprisutno to mišljenje da nam predstoji kataklizma, zar ne?
GH: Ne, nisam umoran od priča o apokalipsi, niti razmišljam o tome da se primiče smak sveta. Ono što mislim je da bismo više pažnje trebali da posvetimo našem kosmičkom okruženju. Ljudskoj rasi su trenutno potpuno pomešani prioriteti. Trošimo bilione dolara godišnje na oružje za masovno uništenje, spremni smo međusobno se pobiti i uništiti ovo naše predivno i dragoceno stanište, Zemlju, koju nam je podario univerzum. Čovečanstvo trenutno pokazuje sve znakove jedne poludele vrste koja je izgubila svest, koja je potpuno posvećena proizvodnji i potrošnji materijalnih dobara i potpuno je nezainteresovana za duhovnu sferu. Potpuno zanemarujemo taj naš prekrasni vrt u kojem živimo.
[adsenseyu4]
U knjizi skrećem pažnju na činjenicu da su krhotine divovske komete koja je uzrokovala kataklizmu pre 12.800 – 11.600 godina još uvek u orbiti. Nazivamo ih meteorskim rojem Taurida. Zaobilazimo ga dvaput godišnje. Da smo pametni, obraćali bismo silnu pažnju na objekte koji se kreću u orbiti u meteorskom roju Taurida. I ako, kao što se čini očiglednim, neki od njih zaprete Zemlji u budućnosti, mi imamo tehnologiju i sposobnost da izbegnemo tu opasnost. Problem budućih kataklizmi zanima me samo u smislu da ih možemo izbeći i da bi nam prethodno znanje o njima pomoglo da ih sprečimo. Verujem da je takav slučaj i sa kosmičkom pretnjom. Pretnja i stalna opasnost postoje. Većina odgovornih i ozbiljnih astronoma s tim bi se apsolutno složila.
- juna obeležavamo Svetski dan asteroida, što je pokušaj skretanja pažnje na opasnosti koje prete iz našeg neposrednog kosmičkog okruženja i pokušaj da se u vezi s njima nešto preduzme. Mi smo verovatno prva civilizacija u istoriji Zemlje koja ima sposobnost da interveniše u naše kosmičko okruženje i odvrati ili preusmeri objekte koji mogu biti pretnja životu na našoj planeti. Mislim da bi bilo pametnije da odgovornije usmerimo svoje resurse – gomile novca koji trenutno uzalud trošimo u vojne svrhe – i umesto toga ih uložimo u detaljno osmišljeni projekat posmatranja svemira pa se na taj način pobrinemo da Zemlja više nikada ne pretrpi katastrofe poput onih pre 12.800 i 11.600 godina. Mahnito i bezumno se troši novac na vojni budžet. S obzirom na sav strah, mržnju i sumnje koji trenutno razdiru svet, važno je da uvidimo da smo svi braća i sestre, jedna velika ljudska porodica i da bi nas upravo takav jedan plan rešavanja problema, koji nam svima preti, mogao zbližiti.
DT: Ironično je, zar ne, što nam sada svima preti oružje za masovno uništenje?
GH: Da, tačno. To je moguće. Brojni astronomi (uključujući i Bila Napiera) i matematičar Emilio Spedikato sa Univerziteta u Bergamu duboko su zabrinuti zbog meteorskog roja Taurida. Oni veruju da je u njemu niz vrlo velikih objekata, uključujući i onaj širine oko 30 km, a Zemlja pored toga roja prolazi dvaput godišnje. Neki proračuni ukazuju na to da bismo u narednih tridesetak godina mogli prolaziti kroz izuzetno opasne delove tog roja. Situacija, dakle, ne može biti opasnija. Moramo posvetiti pažnju tom problemu. Moramo identifikovati objekte koji prete Zemlji i moramo ih odvratiti. Sve mi to možemo, samo je potrebna volja. Tehnologiju već imamo. Međutim, dok uokolo strahujemo jedni od drugih, mrzimo se i sumnjamo u druge ljude oko sebe, oči nam nisu tamo gde bi trebale da budu. Pogled nam je usmeren na neko potpuno pogrešno mesto.
(nexus-svjetlost.com)
