London i Vašington dobro znaju da veliki deo stanovništva ne podržava Đukanovića. Zato je bilo potrebno inscenirati „državni udar“ i demonizovati Ruse.
Šta se Milo i njegova družina neće sve da dosete, samo da ostanu na vlasti! Poslednja vest, a koja je privukla pažnju i šire javnosti, bio je „ruski državni udar“.
No, kako javlja službena Podgorica, „blagodareći crnogorskoj sposobnoj policiji“, Rusima, eto, nije pošlo za rukom da obore režim Đukanovića! Da li ima nekog ko može da poveruje u ovakve bajke?
[adsenseyu1]
Prvo su u Crnoj Gori reagovale američke i britanske ambasade i one su čestitali Đukanoviću, pozdravljajući osuđujuću presudu dvojici Rusa i devetorici Srba.
Poslali su čestitku oduševljenja jer, evo, budnost policije „jača proces demokratije u Crnoj Gori“.
Ono što upada u oči jeste potpuno odsustvo bilo kakve reakcije od strane države Srbije. A takvo ponašanje je bez presedana u međunarodnoj politici.
Svaka zemlja dužna je, po definiciji i na osnovu međunarodnih ugovora, da vodi računa o svojim državljanima. Srpska vlada se ponaša kao da se to nje nimalo ne tiče. Šta to znači?
Da srpska vlada i Vučić zapravo podržavaju Mila Đukanovića. Službeni Beograd, čini se, veruje da su Srbi zaista pokušali da izvrše državni udar.
Čak i da je to istina, Srbija je dužna da pruži svojim državljanima pravnu u humanitarnu podršku. Srpska vlada ne samo da nije pružila pomoć optuženim Srbima, već ih je čak i nagovarala, preko službenika srpske ambasade u Podgorici, da priznaju krivicu!
I ovaj slučaj jasno nam otkriva pravi karakter srpske vlade. Videli smo kako Vučić brani srpske interese na Kosovu i Metohiji. Sve što su Šiptari tražili, on im je dao, a sa druge strane Srbi nisu dobili ništa.
Čak i ono što su imali do godine 2012, kao postojanje nekih elemenata srpske države severno od Kosovske Mitrovice, Vučić je – na opšte zadovoljstvo Tačija i Haradinaja – ukinuo.
Kada je britanskoj premijerki Terezi Mej Brisel predložio svoje uslove, ona je to odbila rečima „no deal is better than a bad deal” („bolje je da nemam nikakav ugovor, nego da potpišem loš“).
[adsenseyu4]
Zašto se tako nije ponašao i Aleksandar Vučić? Zato što, očigledno, on ne vodi računa o srpskim nacionalnim interesima, već ga mnogo više interesuje da dobije aplauz od Angele Merkel, da primi pohvale iz Brisela, ili od američke ili britanske ambasade.
Pročitao sam izjave nekih pravnika i oni se slažu u tome da je ovde reč o montiranom procesu za aferu „državni udar“.
Meni se čine najubedljive objašnjenje onih koji tvrde, da su „državni udar“ organizovale obaveštajne službe Velike Britanije i Sjedinjenih Država.
Cilj im je da potisnu Ruse sa Balkana.
Ta politika Zapada nije nova. Ona je stara dve stotine godina. Pravoslavno stanovništvo na Balkanu u 18. i 19. veku u Rusima je gledalo jedinu nadu, da će ih osloboditi od viševekovnog turskog ropstva.
U borbi Grka, Bugara i Srba za nezavisnost, Nemci, Englezi, Francuzi i Austrijanci redovno su bili na strani Otomanske imperije.
Zapad je danas, čini se, Ruse potpuno potisnuo sa Balkana. Bugarska i Grčka su deo američkog vojnog saveza. I Crna Gora je član NATO-a. No, London i Vašington veoma dobro znaju da veliki deo stanovništva ne podržava politiku Đukanovića.
Zato je bilo potrebno inscenirati „državni udar“ i demonizovati Ruse, kao one, koji se protive „slobodnoj i demokratskoj Crnoj Gori“.
Koliko je Crna Gora zaista slobodna, najbolje se vidi, kada njihovi ministri žure u ambasadu SAD, kako bi dobili uputstva šta mora da rade i kakve zakone moraju sprovoditi.
Ukratko, u očima Engleza, Amerikanaca i Nemaca Đukanovićeva Crna Gora tretira se kao, recimo, Burundi, ili Uganda.
I jedina vrednost režima u Crnoj Gori sastoji se u tome, da služi kao „brana ruskog uticaja na Balkanu“. No, vrednost Crne Gore više nije toliko velika kao u doba kralja Nikole.
Rusi danas imaju dve vojne baze u Siriji, pomorsku i vazduhoplovnu. A general Halifa Haftar nudi Rusima vojnu pomorsku bazu i u Libiji. Tako da su Rusi danas stigli do toplog Sredozemnog mora i bez Crne Gore.
Za sve nas koji pratimo događaje u Srbiji i u njenom okruženju ovo ne predstavlja nikakvo iznenađenje. Ono što je realno jesu presude ljudi na višegodišnje zatvorske kazne.
Valja uložiti sve snage da se ti ljudi što pre oslobode i da ih vratimo u krilo njihovih porodica.
A to se može postići samo tako što bi se pokrenula javnost u zemljama čije vlade jesu stvarni organizatori „ruskog državnog udara“, a to su Amerika i Engleska.
Đukanović je samo poslušni izvršilac naloga iz Vašingtona i Londona.
(Blog Nikole N. Živkovića)
