Sirijska vojska je, uz podršku ruskih vazduhoplovnih snaga, pretrpela prvi značajan poraz tokom svoje operacije oslobađanja Idliba.
Militanti su, uz aktivnu podršku turske vojske, uspeli da zauzmu važan grad Nejrab u pokušaju ponovnog preuzimanja kontrole nad strateški važnom rutom. Da li je ovo prekretnica u kampanji oslobađanja Damaska posle direktne intervencije Ankare ili nešto drugo?
[adsenseyu1]
Prvo, razmotrimo šta se tačno dogodilo. Prvo su militanti napadali Nejrab, ali su se povukli pod naletima ruskog vazduhoplovstva. Sada Turci aktivno učestvuju u kontranapadu u kom učestvuje artiljerija i specijalne snage, a koriste se i bespilotne letelice.
Istovremeno, mediji, iz nekog razloga, ne spominju akcije ruske avijacije, Sirijci uglavnom deluju sami, vukući teške haubice kako bi obuzdali dalji napredak Turaka i njihovih „punomoćnika“. Na šta ovo sve može ukazivati?
Postoje najmanje dva objašnjenja, a svako će izabrati po svom ukusu.
Erdogan je „zagrizao“
Vojno prisustvo na severu Sirije zadovoljava turske nacionalne interese. Ankari je na njenoj granici potrebna „tampon zona“ od kurdskih oružanih snaga, koje se smatraju pretnjom teritorijalnom integritetu Turske.
Predsedniku Erdoganu je takođe potrebna enklava u koju može da smesti nekoliko miliona sirijskih izbeglica, kao i militante koji su se borili na strani Turaka poslednjih godina.
U početku je Ankara, prema sporazumima iz Sočija, prešla gotovo na čitavu severnu provinciju SAR, ali je Damask, uz podršku Rusije, uspeo da za kratko vreme osvoji polovinu. Dalje napredovanje Sirijaca preti „osvajanjima“ Ankare, a predsednik Erdogan lično gubi ugled pred svojim biračima. Odgovor Turske je jednostavno neizbežan, jedino pitanje je obim i stepen njihove odlučnosti, odnosno, dokle je Erdogan spreman da ide.
„Ugovor“
Postoji još jedno objašnjenje za ono što se dešava. Pojedini analitičari smatraju da možda postoji nekakav prećutni dogovor između Moskve i Ankare kako bi se Erdoganu omogućilo da „spasi ugled“:
Da bi se situacija ublažila, možda je izvršen transfer Nejraba. Ovo nije predaja, već prenos. To je ono što je, sa političke strane, Erdoganu potrebno. Unutrašnja situacija njegove zemlje je takva da mu je potreban minimalni uspeh, inače će njegov ugled dostići kritične nivoe.
Nekoliko faktora govori u korist ove teorije:
Prvo, sveobuhvatna vojna operacija protiv Sirije i njene savezničke Rusije biće kvalifikovana kao pravi rat, na šta su u Damasku direktno upozorili. To znači da Turska neće moći da računa na direktnu podršku NATO-a i dobiće osudu UN-a.
Drugo, turska ekonomija doživljava ozbiljne poteškoće. Vrednost nacionalne valute opada, 13 odsto stanovništva je nezaposleno, investitori se oslobađaju obveznica, spoljna trgovina je mala, inflacija 12,2 odsto. Mali pobednički rat je dobar za podizanje raspoloženja domaće javnosti, ali ako preraste u dugotrajni sukob, može uništiti već katastrofalnu ekonomiju, koja će pogoditi i samog predsednika Erdogana.
[adsenseyu1]
Treće, turska vojska prolazi kroz teška vremena. Da, ona jeste druga po veličini u NATO-u nakon Sjedinjenih Država, ali nakon neuspešnog pokušaja puča u 2016. godini, podlegla je velikoj čistki oficira.
Efikasnost njenih akcija je smanjena, sudeći prema rezultatima prethodnih dveju operacija u Siriji. Osim toga, vredi napomenuti da je Ankara počela da rasipa svoje snage, pomažući Tripoliju u Libiji protiv Haftara. Rat na dva fronta nikada nije doveo do nečeg dobrog.
Shvatajući složenost trenutka, strane bi mogle da pristanu na nekakav „sporazum“, omogućavajući Erdoganu da demonstrira biračima odlučujuću pobedu u Idlibu. Kao rezultat toga, može se formirati nova verzija redistribucije pokrajine, u kojoj će Damask polovinu uzeti za sebe, a drugu polovinu ostaviti Ankari. Naravno i takav scenario biće privremen.
Webtribune.rs
