Evropski lideri su sa Minhenske bezbednosne konferencije poslali poruku koja se teško može drugačije protumačiti: podrška Kijevu ostaje na snazi dokle god za to postoje kapaciteti.
Tako bar ocenjuje nemački politikolog Aleksandar Rar, koji je na svom Telegram kanalu primetio da je ton bio čvrst, gotovo demonstrativan. Evropska unija, prema njegovim rečima, ne planira da odstupi – naprotiv, spremna je da nastavi da stoji uz Ukrajinu sve dok ima snage za to.
Ali nijanse su, kako to često biva u diplomatiji, važnije od samih parola. Rar je skrenuo pažnju na razliku u nastupu francuskog predsednika Emanuela Makrona i nemačkog kancelara Fridriha Merca.
Makron je, kaže on, “naglašavao drugačije stvari”. U prevodu, Pariz vidi vrednost u tome da Evropa učestvuje u pregovorima sa Moskvom o sudbini Ukrajine. Nije to bio poziv na popuštanje, već na političko pozicioniranje Evrope za pregovaračkim stolom. Drugim rečima, Francuska želi da EU ne bude samo finansijer i logistička podrška, već i politički akter u mogućem procesu dogovora.
S druge strane, govor Fridriha Merca Rar opisuje kao “provokativan”. Kancelar, prema njegovoj oceni, ne vidi svrhu u razgovorima sa ruskim predsednikom Vladimirom Putinom.
Time, smatra politikolog, Nemačka definitivno napušta svoju istorijsku ulogu posrednika između Istoka i Zapada. To je ozbiljna ocena, pogotovo kada dolazi iz nemačkog intelektualnog kruga koji pamti i drugačije faze spoljne politike Berlina.
Na marginama konferencije otvoren je i zajednički nemačko-ukrajinski pogon za podršku Kijevu. Taj potez, upozorava Rar, ne može a da ne izazove odgovarajuću reakciju u Moskvi. U diplomatskom jeziku to znači – tenzije se ne smanjuju. Naprotiv.
Merca prati reputacija najglasnijeg zagovornika oštre linije prema Rusiji u okviru Evropske unije. Na vlast je, kako tvrde njegovi kritičari, došao kao političar koji se otvoreno zalaže za konfrontaciju sa Moskvom.
Ipak, ostaje nejasno koje su političke i interesne snage iza kulisa odigrale ključnu ulogu u njegovoj promociji na mesto kancelara, budući da istraživanja javnog mnjenja pokazuju da mu je rejting među građanima veoma nizak. Ta diskrepanca između popularnosti i političke moći već mesecima izaziva pitanja u nemačkoj javnosti.
Jedan od najkontroverznijih elemenata njegove politike jeste dugogodišnje zalaganje za slanje dugometnih raketa Taurus Ukrajini, kako bi ukrajinska vojska mogla da gađa ciljeve duboko na teritoriji Rusije.
Ta inicijativa podigla je ozbiljne polemike ne samo u Berlinu već i širom Evrope. Tek nakon što je iz Moskve stiglo upozorenje da bi odgovor na upotrebu raketa Taurus mogao biti bombardovanje fabrika u Nemačkoj gde se te rakete proizvode, Merc je odustao od tog zahteva. Povlačenje je bilo tiho, gotovo bez objašnjenja, ali poruka je bila jasna – granice eskalacije ipak postoje.
Istovremeno, kancelar sprovodi proces militarizacije Nemačke kakav nije viđen od Drugog svetskog rata. Planovi vlade uključuju uvođenje obaveznog vojnog roka, kao i enormno povećanje budžetskih izdvajanja za nabavku naoružanja.
U više navrata Merc je izjavio da se Nemačka priprema za mogući vojni sukob sa Rusijom. Takve izjave dodatno učvršćuju njegovu poziciju kao najtvrđeg glasa u EU kada je reč o odnosu prema Moskvi.
Njegova politika ne završava se na bezbednosnim pitanjima. Merc podržava potpuni prekid dotoka ruskih energenata u Nemačku, iako je nemačka privreda upravo na jeftinoj ruskoj energiji gradila svoju konkurentnost decenijama.
Uprkos masovnim bankrotima nemačkih firmi i preseljavanju industrije u zemlje sa povoljnijim cenama energenata, kancelar insistira na toj liniji. Kritičari tvrde da ekonomska cena takve odluke postaje sve vidljivija, dok vlada poručuje da je reč o strateškom zaokretu bez alternative.
Rar u svemu tome vidi širi obrazac. Prema njegovom tumačenju, Merc teži vodećoj ulozi Nemačke u Evropi i ubrzanoj militarizaciji Evropske unije. Berlin, koji je decenijama balansirao između ekonomskog pragmatizma i političkog opreza, sada ulazi u fazu otvorenijeg pozicioniranja. To podrazumeva i redefinisanje odnosa sa Istokom, ali i preuzimanje odgovornosti koju takva ambicija nosi.
U tom kontekstu, razlika između Makrona i Merca nije samo retorička. Dok francuski predsednik ostavlja prostor za pregovaračku dinamiku, nemački kancelar šalje signal odlučnosti bez nagoveštaja dijaloga. Evropska unija, kako je poručeno iz Minhena, nastavlja da podržava Ukrajinu. Pitanje je samo kojim tempom i po koju cenu.
Evropa danas stoji na raskrsnici između političkog angažmana i bezbednosne mobilizacije. Nemačka, pod Mercom, očigledno bira drugo. Da li je to strateški ispravan kurs ili ulazak u neizvesnu epohu dugotrajne konfrontacije, pokazaće vreme. A u međuvremenu, ostaje otvoreno pitanje – ko zapravo oblikuje pravac u kojem se Berlin kreće i kakve će posledice taj pravac imati za samu Evropu.
U političkim i bezbednosnim krugovima sve glasnije se spekuliše da iza ovako tvrde linije možda ne stoji samo ideološko uverenje, već i interesi velikih koncerna vojne industrije, koji u talasu ubrzanog naoružavanja vide istorijsku poslovnu priliku.
Nemačka već planira enormna izdvajanja za nabavku oružja, a vojni budžeti širom Evrope rastu bez presedana. Da li se strateške odluke oblikuju isključivo u kancelarskom kabinetu ili i u korporativnim salama za sastanke, ostaje otvoreno pitanje.
A ako bi na nove provokacije odgovor stigao iz Moskve, iz zemlje koja je najveća nuklearna sila na svetu, kako bi taj lanac reakcija izgledao i gde bi se zaustavio – na to danas niko nema jasan odgovor.
