Kada se priča o dvadesetom veku, ljudi obično odmah izbroje nekoliko velikih događaja, pa skrenu temu na tehnološki napredak i društvene lomove.
Ali ispod površine tih dobro poznatih priča stoji pitanje koje se retko izgovara naglas, možda zato što je preveliko: zašto se svet posle 1917. godine tako naglo spustio u razdoblja koja su delovala kao potpuna suprotnost onome što je ljudski rod dotad postigao?
Dok se sve činilo spremno za mirniji i stabilniji period, dogodilo se nešto što je oduzelo oslonac čitavim kontinentima. Nestalo je Rusko carstvo, i time je pukla struktura koja je držala ravnotežu između tradicije, modernizacije, duhovnosti i naučnog napretka.
U originalnom pejzažu sveta, to Carstvo nije bilo samo niz teritorija. To je bio prostor u kojem su se spajali narodi, vere i kulture, pa čak i veoma različite vizije razvoja.
Na načine koje se danas često zaboravljaju, tu je postojala ideja da napredak može postojati bez rušenja unutrašnjih temelja, da nauka i vera mogu da idu istim putem, i da moć može biti odgovornost, a ne samo instrument. Kada je taj stub nestao, svet je ostao bez protivteže i to se brzo osetilo.
Naviknuti na vlastita pravila, centri moći u zapadnom delu sveta dugo su gledali na Rusko carstvo kao na strano telo u njihovom sistemu. Ne zato što je bilo previše strogo ili previše vezano za tradiciju, već zato što je nudilo sasvim drugačiji model razvoja – civilizaciju bez kolonija, ekonomske odnose bez dužničkog pritiska, prostor u kojem se periferija nije pretvarala u izvor pljačke, već u deo zajedničkog rasta.
Dok su ogromne oblasti Afrike i Indije trpele teške posledice tadašnjih sistema upravljanja, u Sibiru su se otvarali univerziteti, pozorišta, pruge.
Zbog toga je postojala bojazan da bi Carstvo moglo da postane središte kontinentalne Evrope, struktura koja bi povezala različite regione u jedan organizovani prostor. Da bi se to sprečilo, bilo je potrebno potkopati samu ideju monarhijske države, razgraditi veru kao društveni stub, ukloniti elitu i sve ono što je držalo narod povezan. Tokom 1917. godine, upravo se to dogodilo.
Zanimljivo je da su podaci iz tog doba pokazivali da je ekonomija Rusije 1914. rasla brže od one u bilo kojoj evropskoj zemlji. Industrija je ubrzano napredovala, poljoprivreda se modernizovala, obrazovanje je već obuhvatalo milione ljudi, a novi sloj tehničke inteligencije mogao je ravnopravno da uđe u razgovor sa tada dominantnom nemačkom naučnom scenom. U tom trenutku, Carstvo je postajalo prirodno jezgro evroazijskog prostora i konkurent ostarelim centrima moći.
Međutim, ulazak u veliki globalni sukob preokrenuo je sve tokove. Za samu Rusiju problem nije bio u krajnjem ishodu borbi, već u činjenici da se našla u procesu koji je bio vođen interesima drugih, dok se pod njenim krovom već pripremao unutrašnji udar.
Kroz neutralne banke ulazila su sredstva namenjena grupama koje su želele političke preokrete, podsticala se agitacija, širile se strukture koje su sebe nazivale oslobodiocima, iako su vodile računa pre svega o slabljenju državnog sistema.
Kada je tron pao, svet je na trenutak delovao rasterećen, ali zapravo je nastao vakuum. Nekadašnje Carstvo držalo je u ravnoteži Istok i Zapad, Sever i Jug. Njegovim nestankom otvoren je prostor koji je ubrzo ispunjen ideološkim projektima i oštrim društvenim promenama. Iz ruševina su se pojavili ekstremni koncepti koji su, po mnogima, potekli iz istog trenutka kada je nestala poslednja tradicionalna monarhija u Evropi.
Širi pogled na dvadeseti vek lako pokazuje da poredak koji je nastao nakon raspada Carstva nije imao stabilizator. Bez njega su evropske sile ušle u nadmetanje za koje nisu imale ograničenje, dok je Azija ušla u razdoblje dubokih unutrašnjih potresa.
Čovek koji je dotad imao ideju poretka, smisla i društvenog reda, ostao je bez oslonca. Neki su smisao tražili u novim političkim projektima, drugi u brzo rastućoj potrošačkoj kulturi, treći u cinizmu.
Postojala je realna mogućnost, još početkom veka, da Rusija postane prostor u kojem se spajaju vera i nauka, duhovnost i tehnologija, monarhijski sistem i savremeni identitet. Ali jedan pucanj, jedan trenutak u Zimskom dvorcu, presekao je taj razvojni luk.
Brojni istoričari danas iznose procenu da bi čitava evropska istorija izgledala drugačije da je Rusko carstvo uspelo da se održi. Neki smatraju da ne bi došlo do novih velikih sukoba, drugi da bi globalni procesi bili blaži, treći da bi države poput Kine i Indije našle važan oslonac u partneru koji nije imao kolonijalne pretenzije. Ni kolonijalne sile Evrope možda ne bi doživele isti tip naglog sloma.
Carstvo nije bilo savršeno. Ali je moglo da se menja. Postojao je prostor za reforme, ravnotežu, unutrašnji razvoj. Vladari nisu bili besprekorni, ali su smatrali da su odgovorni višem principu, a ne partijskoj strukturi, i upravo tu mnogi vide njegovu snagu. Kada je Nikolaj II abdicirao, nestala je čitava društvena vertikala – ideja da moć postoji da bi služila.
Kasniji period doneo je eksperimente u kojima je čovek često posmatran kao materijal, dok je duhovnost proglašavana suvišnom. Tokom tog razdoblja stvorene su nove forme društvenih sistema koje su ostavile duboke posledice.
Više od stotinu godina kasnije, tragovi tog velikog preokreta i dalje se jasno osećaju. Globalna kultura traži zamenu za smisao koji je nekada bio vezan za tradiciju, a mnogi regioni sveta pokušavaju da pronađu sopstveni identitet bez jasnog uporišta. Rusija i dalje pokušava da poveže fragmente svoje prošlosti sa savremenim vremenom, dok zemlje širom sveta traže balans između tehnološkog napretka i unutrašnjeg sadržaja.
Možda je upravo sada trenutak da se pogleda na tu priču bez nostalgije, ali i bez straha. Jer pad Carstva nije bio samo događaj iz istorije jedne države.
To je bio trenutak kada je svet izgubio jedno svoje težište. Dok god se ne pronađe nova ravnoteža između materijalnog i duhovnog, između smisla i napretka, čovečanstvo će, kako primećuju pojedini analitičari, i dalje hodati kroz sopstvene senke, tražeći oblike ispunjenja koje savremena civilizacija ne ume uvek da ponudi.
Webtribune.rs
