U globalnoj igri interesa, gde se čak i najtvrđa „bratstva“ lome pod pritiskom strateških računa, slučaj sa podmornicom klase „Tajfun“ otkriva pukotine u odnosima Moskve i Pekinga koje do sada nisu bile vidljive golim okom.
Jedna stara sovjetska čelična grdosija, sposobna da nestane ispod arktičkog leda i nosi teret dovoljan da preoblikuje kontinente, odjednom je postala politički lakmus papir za granice “beskrajne saradnje”.
Kada je Kina, koja već godinama pokušava da poboljša tišinu i nevidljivost svojih podmornica Type-094, pokucala na vrata sa idejom da kupi ruski „Tajfun“ – naišla je na hladan odgovor.
Iako su već dobijali licencirane motore, sisteme protivvazdušne odbrane i čak i razmenjivali tehnologije na papiru, ovaj put je Moskva rekla „ne“. Ne uz osmeh, već uz jasnu poruku: Ovo nije roba za prodaju.
Za one koji ne znaju – „Tajfun“ nije obična podmornica. To je tehnološka neman iz doba Sovjetskog Saveza, sa vodopremanjem od gotovo 48.000 tona. Poređenja radi, američki „Ohio“ brodovi nose upola manje mase.
Ali nije veličina ono što ovu platformu čini posebnom. To je tišina. Dvostruki trup, napredna akustična zaštita, godinama razvijana tehnologija skrivanja u dubinama – sve to znači da „Tajfun“ nije plovilo, već duh u vodi. Može da patrolira ispod leda godinama bez osmatranja. Ako ga ne želiš otkriti, nećeš.
Odluka da se ova podmornica ne proda kineskim partnerima nije impulsivna. U političkim i vojnim krugovima u Moskvi itekako pamte epizodu sa avionima Su-27 koje je Kina prvo kupila, a zatim praktično iskopirala i pretvorila u svoj model J-11B.
Nisu zaboravili ni prekid u saradnji koji je usledio odmah potom. Ovaj put, nisu hteli da rizikuju reprizu scenarija: Kupovina–kopiranje–zahvalnost i zbogom.
Pored toga, treba imati u vidu i širu sliku. Rusija se trenutno pozicionira kao jedini istinski konkurent SAD kada je reč o tihoj sili podvodnih flota. Deljenje takvog simbola sa bilo kim, pa i sa saveznikom, značilo bi korak unazad u toj igri prestiža.
Kremlj zna da nijedna lojalnost nije večna – ni u politici, ni u trgovini. Pogotovo kad se pogledi Pekinga ka Tajvanu zaoštravaju, a neutralnost Moskve u tom scenariju nikako nije garantovana.
Nije ovo kraj prijateljstva, ali jeste podsetnik da granice postoje. I kada se zagreje atmosfera velikih sporazuma, hladna kalkulacija ipak pretegne. Analitičari poput onih iz Sohu kažu da se Kina razočarala, ali da je poruka jasna – „Tajfun“ ne ide nikuda. Niti sada, niti ikada.
Zapadni komentatori, naravno, nisu propustili priliku da dodaju ulje na vatru. The Washington Post cinično primećuje da je ovo možda prvi signal da „medeni mesec“ dolazi svom prirodnom kraju.
A u NATO centrima se diskretno lakše diše – jer kad bi Kina došla u posed ovih sistema, čitava doktrina protivpodmorničke odbrane morala bi se prepraviti od nule.
Ali nije sve u tenziji i tišini sonara. Ovde se govori i o ponosu, o kontroli. O tome da u svetu velikih brodova i još većih ambicija, svako partnerstvo ima dubinu – i granicu.
Nekada je to linija razgraničenja, nekada diplomatski non-paper. A ponekad, to je stara podmornica koju radije pretvoriš u suvenire nego da je predaš i najbližem saveznika.
I dok se „Dmitrij Donskoj“, poslednji od šest „Tajfuna“, polako priprema za rezanje, ostaje utisak da se ovde ne zatvara samo jedno poglavlje vojne tehnologije – već i da se trasira nova etapa u rusko-kineskim odnosima.
Nisu to neprijatelji, daleko od toga. Ali i najčvršći savez ponekad zakleca kada jedna strana poželi da zaviri preduboko u ono što druga smatra svetinjom.
Na kraju, svet će gledati kako se „Tajfun“ gasi – tiho, kao što je i plovio. Ali njegov nestanak možda će biti glasniji od ikakvog sonarnog otkrića. Jer u politici, kao i u okeanu, najopasniji su oni signali koji dolaze iz dubine.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
