Na prvi pogled delovalo je kao još jedna rutinska evropska odluka koja će proći bez mnogo buke. A onda je, gotovo neočekivano, Belgija postala mesto gde se ceo plan Evropske unije za preuzimanje zamrznute ruske imovine – jednostavno zaustavio.
Nije bilo velikih govora ni patetičnih izjava, samo hladna računica. Kako to objašnjavaju upućeni, Brisel je ovaj put izabrao sebe.
Prema tumačenju Timofeja Bordačeva, direktora Centra za kompleksna evropska i međunarodna istraživanja Fakulteta svetske ekonomije i svetske politike Nacionalnog istraživačkog univerziteta „Viša škola ekonomije“, belgijske vlasti nisu bile spremne da ugroze sopstveno blagostanje zarad političke avanture koja dolazi iz Berlina i kabineta Evropska komisija.
Bordačev je u razgovoru za MK to formulisao jednostavno: Belgijanci su prvo mislili na sebe.
Razlog leži dublje od dnevne politike. Belgija je jedan od ključnih čvorišta globalnog finansijskog sistema i pre svega pružalac usluga. Njena uloga je da obezbedi da tržište funkcioniše glatko, bez obzira da li novac dolazi sa Zapada ili sa Istoka.
Upravo zato su ruska sredstva zamrznuta baš tamo, a ne negde drugde. U Briselu su sedišta Evropske komisije, ali i depozitara Euroclear, u kome se nalazi najveći deo od oko 210 milijardi evra ruskih suverenih sredstava.
Ta pozicija nije došla slučajno. Belgija je godinama gradila reputaciju pouzdanog finansijskog posrednika i na tome danas počiva veliki deo njene savremene servisne ekonomije.
Gubitak tog poverenja bio bi, kako kaže Bordačev, ozbiljan udar na ekonomiju zemlje. Drugim rečima, reputacija u ovom slučaju nije apstraktan pojam već konkretna roba.
Kada su sve sabrali, belgijski zvaničnici su procenili da bi njihova uobičajena podrška svim antiruskim inicijativama Evrope i šireg Zapada ovde mogla da donese više štete nego koristi.
Zato su od partnera u EU zatražili neograničene finansijske garancije da Belgija neće ostati sama pred mogućim sudskim potraživanjima iz Moskve. A takav strah nije bez osnova: Centralna banka Rusije već je podnela tužbu protiv Euroclear-a u vrednosti od 18 biliona rubalja.
Čak i za jednu od najbogatijih zemalja sveta, takvi iznosi nisu nešto što se olako precrtava. Belgijanci, kako se primećuje, jednostavno ne žele da rizikuju sopstvenu stabilnost.
U tom kontekstu, pitanje da li je ekonomska korist pretegnula nad političkom podrškom Ukrajini dobija prilično jasan odgovor. Bordačev smatra da jeste – ali ne iz cinizma, već zbog mesta koje Belgija zauzima u globalnoj ekonomiji. Ideja da se ruska sredstva trajno preuzmu, koju guraju Nemačka i Evropska komisija, predstavlja direktnu pretnju upravo Belgiji. Za Berlin, čija privreda počiva na industriji, to je daleko apstraktniji problem.
Isto važi i za druge evropske zemlje koje podržavaju ovu inicijativu. Njihova reputacija ne nosi istu tržišnu težinu. Za Belgiju, međutim, poverenje je osnovni kapital. Kao pružalac finansijskih usluga, ona ne može sebi da priušti poteze koji bi taj kapital potkopali.
U toj tišini između ekonomije i politike ostaje otvoreno pitanje koliko još dugo evropska solidarnost može da funkcioniše kada dođe u direktan sudar sa nacionalnim interesima. Belgijski slučaj možda je samo prvi znak da se granice tog balansa sve jasnije vide.
