Moskva bi bila u velikom problemu da je Tokio 1941. godine krenuo u ofanzivu i otvorio front na Istoku. Japan je, međutim, posle totalnog poraza 1939. godine radije izbegavao nove neprijatnosti s Crvenom armijom.
„Svakoga dana dešavalo se jedno te isto: Japanci su napadali u zoru i povlačili se u sumrak“, napisao je Ivan Karpenko koji je komandovao vodom mitraljezaca u bici na Halkin Golu između SSSR-a i Japana.
[adsenseyu1]
„Ne sećam se da smo zarobili makar jednog od njih. Nismo držali zarobljenike. Ali, svakog dana smo im tokom jednog sata dozvoljavali da pokupe svoje poginule saborce i oni su to radili.“
Borbe na Halkin Golu su bile neobične. S jedne strane, pet meseci (od maja do septembra 1939.) na Dalekom istoku su vođene žestoke borbe uz učestvovanje tenkova i vazduhoplovstva, u kojima je izginulo hiljadu ljudi. S druge strane, ni jedna ni druga zemlja zvanično nisu objavile rat niti su se borile za svoju teritoriju.
I pored toga, ovaj čudni konflikt je bio sudbonosan i uveliko je predodredio tok Drugog svetskog rata, jer se Japan 1941. godine nije usudio da napadne SSSR sa istoka. Pored toga, upravo se na Halkin Golu Georgij Žukov prvi put istakao kao sjajan vojskovođa koji je zatim doveo Crvenu armiju do pobede nad Nemcima.
[adsenseyu1]
Japanska ekspanzija
Japanci su do 1939. godine proširili carstvo i sferu uticaja daleko izvan svojih iskonskih ostrva. Okupirali su Koreju i osnovali marionetsku državu Mandžukuo u Severnoj Kini (Mandžurija). To je značilo da Japan mora pažljivo da balansira na rubu direktnog sukoba sa SSSR-om i njegovom saveznicom, komunističkom Mongolijom, utoliko pre što je Japan 1936. stao na stranu nacističke Nemačke potpisavši Antikominternski pakt usmeren protiv Sovjetskog Saveza. Drugim rečima, sovjetsko-japanski odnosi su se pogoršavali.
Dve zemlje su se otvoreno sukobile prvi put 1938. godine kod jezera Hasan na sovjetsko-mandžurskoj granici. Pobedio je SSSR. Godinu dana kasnije Kvantunški armija je napravila još jedan pokušaj, ovoga puta napavši Mongoliju.
Nesporazum ili provokacija?
Halkin Gol je reka u Mongoliji koja je po Japancima trebala da bude granica između Mongolije i Mandžukua, ali je Mongolija (i njen moćni saveznik SSSR) insistirala na tome da je granica nekoliko kilometara istočno od reke.
„Japanci su u ovo sporno područje 1938. poslali oficira koji je saopštio… da je Halkin Gol granica“, istoričar Koto Kasahara za portal Lenta.ru dodaje da je čitav incident mogao da bude jedan veliki nesporazum.
Sovjetski i ruski istoričari su, međutim, uvereni da konflikt nije imao nikakve veze s kartografijom i da je „nesporazum“ bio samo povod za dalju japansku ekspanziju.
[adsenseyu4]
„Tokio je bio revoltiran time što SSSR pomaže Kini [koja je ratovala s Japanom]. Zato je odlučio da organizuje provokaciju protiv Sovjetskog Saveza i tako demonstrira japansku moć, ne bi li SSSR prestao da pomaže Kini“, piše u „Istoriji međunarodnih odnosa“ (pod redakcijom Anatolija Torkunova, rektora Moskovskog državnog univerziteta međunarodnih odnosa).
Bitka u nedođiji
Japanski vojnici su u maju 1939. zajedno s mandžurskom vojskom prodrli na teritoriju Mongolije gde gotovo da nisu naišli na otpor. Mongolima, i što je još važnije, Sovjetima, bilo je potrebno vreme da koncentrišu snage i uzvrate napad. Mesto sukoba dveju sila bilo je daleko od sovjetskih vojnih baza, tako da je u početku bilo problema s logistikom i transportom.
Sovjetski 57. armijski korpus, koji je bio razmešten u Mongoliji, nije imao većeg uspeha u borbama. Kada je počeo konflikt (maj-jun), lovci Japanskog ratnog vazduhoplovstva dominirali su na nebu, a sovjetske trupe su bile loše organizovane i nisu mogle da odbiju napade.
„Na Halkin Golu su se pokazale mnoge slabe tačke Crvene armije. Vojnici nisu bili spremni za okršaj – nedostajalo im je iskustvo bliske borbe, tako da je bilo lako rasturiti njihove redove“, kaže istoričar Valerij Vartanov. Sovjetima je bilo teško da koordiniraju svoja delovanja, jer su odluke donošene u Moskvi, 6000 kilometara zapadno odatle.
Žukov stupa na scenu
Da bi promenio stanje, Josif Staljin je postavio prave ljude da rukovode operacijom: generala Grigorija Šterna, koji je osiguravao svu potrebnu infrastrukturu za dopremanje namirnica i ljudstva na liniju fronta (4000 vozila je prevaljivalo 800 kilometara do najbližih sovjetskih baza), komandanta Sovjetskog ratnog vazduhoplovstva Jakova Smuškeviča, koji je zajedno s iskusnim pilotima brzo obučio nove pilote 57. armijskog korpusa kako da se bore protiv Japanaca u vazduhu i generala Georgija Žukova koji je rukovodio čitavom operacijom.
[adsenseyu4]
Žukov je postao narodni heroj zbog pobede nad nacistima u Drugom svetskom ratu, ali se kasnije ipak sećao važnosti Halkin Gola i govorio: „Još uvek volim tu operaciju“.
Njegov pristup je bio rizičan i kontroverzan. Na primer, kada su 2. jula Japanci prešli reku, postojala je opasnost da zatvore obruč oko sovjetskih trupa. Žukov je tada naredio da 11. tenkovska brigada krene u napad bez ikakvog pokrivanja. Uništeno je 70 odsto sovjetskih tenkova, ali je zadatak izvršen i neprijatelj je potisnut na drugu stranu reke. U avgustu su Sovjeti prešli u kontraofanzivu.
Prema rečima vojnog istoričara Aleksandra Šišova, u tadašnjim okršajima je učestvovalo 57.000 sovjetskih i 75.000 japanskih vojnika. Bitke su bile žestoke i brutalne. Japanci su se hrabro borili i gotovo nikada nisu polagali oružje. Umesto da se predaju, izvršavali su samoubistvo. Ali Sovjeti su pobedili zahvaljujući Žukovljevoj taktici i nadmoći u tenkovima i avionima. Japanska 6. armija je 4. septembra potpuno razbijena i prisiljena da se vrati na prvobitnu granicu.
Posledice
SSSR i Japan su 15. septembra 1939. godine potpisali sporazum o primirju. Sledeći ratni sukob između ovih dveju zemalja usledio je tek 1945. godine posle sloma Nemačke. Zanimljivo je da Japan nikada nije pokušao da napadne SSSR, čak ni u najtežim trenucima Drugog svetskog rata.
„Zahvaljujući događajima na Halkin Golu, dobro naoštreni samurajski mač, koji je već bio podignut iznad naših glava, nikada se nije obrušio na nas“, kaže Valerij Vartanov. Poraz u Mongoliji otreznio je japansku vlast pa je ona odlučila da traži lakši plen u Indokini i na Tihom okeanu. Tamo su se na kraju suočili s drugom supersilom – SAD-om i opet su pobeđeni. Ali to je već sasvim druga priča.
(hr.rbth.com)
