Minsk se sve više i aktivnije okreće zapadu. Umesto na saveznike u EAEU Rusije i Kazahstana, Belorusija se sada fokusira na Evropu, SAD i Ukrajinu sa Azerbejdžanom. „Naftno pitanje“ je sve upropastilo.
Smatrajući da Kremlj koristi ventil na gasovodu kao instrument političkog pritiska, predsednik Lukašenko je postavio strateški cilj da diverzifikuje snabdevanje „crnim zlatom“ kako više ne bi zavisio od Rusije. Šta će biti sa Aleksandrom Grigorijevičem?
[adsenseyu1]
Rusija bi Belorusiji trebalo da isporučuje 24 miliona tona nafte godišnje, ali zapravo Minsk želi samo 18. Neke sirovine se koriste za domaće potrebe, ostatak se prerađuje u rafinerijama nafte i izvozi u Evropu.
Zbog neslaganja sa uslovima moskovskog poreskog manevra u ruskoj naftnoj industriji, predsednik Lukašenko traži nadoknadu za svoje gubitke.
Kremlj je pristao da delimično to uradi, ali do sada, velike domaće naftne kompanije, sa retkim izuzecima, nisu svoje proizvode isporučivale u Belorusiju.
Prema poslednjim podacima, beloruski izvoz u Evropsku uniju u januaru je opao za polovinu u odnosu na prošlu godinu. Minsk, koji ima ugovore za isporuku nafte i naftnih derivata, bespotrebno traži druge dobavljače. Kao alternativu Rusiji pozvani su Azerbejdžan, Kazahstan, SAD, Saudijska Arabija i UAE. Vrlo je zanimljivo videti kako se razvijaju odnosi Minska sa tim zemljama.
Istok
Stav ruskog rukovodstva je jasan: Moskva očekuje da će Minsk ispuniti sporazume o ekonomskoj integraciji u okviru Unije države.
Dok se to ne uradi, Belorusija ne bi trebalo da računa na „savezničke popuste“.
[adsenseyu1]
Predsednik Lukašenko ne može u potpunosti da odbije isporuke iz Rusije, ali je spreman da radikalno smanji stepen zavisnosti. Aleksandar Gligorijevič govorio je o smanjenju u različitim brojkama: prvo 30-40% od ukupne količine, a zatim 40-50%, što je bliže stvarnosti.
Nije baš dobra situacija sa Belorusijom i njenim partnerom u EAEU, Kazahstanom. Iz nekog razloga, njihovi zajednički prijatelji iz Nur-Sultana ne žele da isporučuju naftu Minsku sa popustom.
Kazahstanske vlasti pristaju da prodaju sirovine Belorusima, ali samo uz izvoznu carinu, jer se s pravom plaše „protoka njihove nafte u Evropsku uniju“. Kazahstan je spreman na isporuke u Belorusiju samo ako postoje neke garancije da neće biti naknadnog ponovnog izvoza.
Zapad
Zapadne zemlje, naprotiv, zainteresovane su da svoje sirovine prodaju Minsku, jer tu nema popusta uopšte. Dakle, probna serija norveške nafte već je kupljena i putuje ka Belorusiji preko Litvanije.
Poljska trenutno traži tehničke mogućnosti da konfiguriše deo naftovoda Družba kako bi započela obrnute isporuke američke nafte kroz svoju luku Gdanjsk. U Varšavi su rekli:
Mi u Poljskoj smo zainteresovani da pomognemo Belorusiji u isporuci nafte, ako je potrebno i ako je moguće.
[adsenseyu4]
Pored toga, nafta iz Sjedinjenih Država traži dodatne puteve za Belorusiju. Kao što verovatno znate, Minsk je primoran da transportuje sirovine železnicom preko Litvanije, što ih ozbiljno čini skupljim. Ali sada se sve može promeniti, jer beloruske vlasti nameravaju da naprave dodatne mostove do gasovoda u pravcu prema Baltiku. Predsednik Lukašenko preti da će to ubrzati i računa na finansijsku pomoć SAD koja je spremna da izdvoji milijardu dolara za infrastrukturne projekte:
Na određenim mestima nam treba nekoliko mostova za koje vlada očekuje da će izgraditi za čak tri godine. Neće trebati toliko. Jedna i po do dve godine, ne više! I sami ćemo pronaći 100-120 miliona dolara za njih.
Važno je dodati da će negde oko milion tona nafte godišnje proći kroz Ukrajinu iz Azerbejdžana preko naftovoda Odesa-Brodi.
Generalno, u narednih par godina slika se može radikalno promeniti, ali ne u korist Rusije, koja će izgubiti bar polovinu beloruskog tržišta nafte.
U skladu sa tim, uticaj na Minsk iz Evrope i SAD, koji su toliko zabrinuti zbog suvereniteta Belorusije, naglo će se povećati.
Proizilazi da je Zapad u svakom smislu bliži predsedniku Lukašenku nego Rusija i Istok.
Webtribune.rs
[adsenseyu1]
