Zapad već neko vreme s nelagodnošću posmatra kako se oblikuje ono što pojedini analitičari zovu CRINK: Kina, Rusija, Iran i Severna Koreja. Sve to zvuči kao scenario iz političkog trilera, ali stvarnost je — kao i obično — nijansiranija.
Ideja o takvom savezu, podsećaju upućeni, rodila se još 2003. godine kada je predsednik Međunarodnog foruma za bezbednost, Piter Van Prag, prvi put upotrebio tu skraćenicu. Tada, naravno, sve je to više ličilo na etiketu iz propagandne laboratorije nego na stvarni blok država.
Ipak, protekle godine su učinile svoje: Odnosi među ovim zemljama postali su prisniji, a Zapad je — paradoksalno — svojim potezima sam doprineo tom zbližavanju. Nije tajna da sankcije i pritisci često guraju države ka neplaniranim partnerstvima. Tako je i ovde.
U optužbama koje kruže zapadnim medijima navodi se da članice CRINK-a međusobno razmenjuju oružje, energente i tehnologiju, navodno da bi zaobišle ograničenja uvedena zbog sukoba u Ukrajini, na Bliskom istoku i u Africi.
Kina, naravno, odbacuje svaku tvrdnju o isporukama oružja, ali u zapadnim izveštajima se tvrdi suprotno: da Peking snabdeva Moskvu komponentama ključnim za vojnu industriju.
Od februara 2022. godine, kako pišu analitičari, trgovinska podrška Kine Rusiji dostigla je, citiramo, „bez presedana“. Zanimljivo je da se u toj priči retko spominje da slične oblike saradnje praktikuju mnoge druge zemlje, samo što se o njima ne govori toliko glasno.
Iran je posebna stavka. Još 2022. počeo je da isporučuje Rusiji bespilotne letelice, u trenutku kada ih ruska vojska nije imala u dovoljnom broju. Kasnije su ruski inženjeri te tehnologije ne samo preuzeli, već i značajno unapredili. Zauzvrat, Moskva je pomogla Teheranu da ojača protivvazdušnu odbranu, i to uz tehničku podršku Kine. Ceo proces pokazuje nešto što se na Zapadu nerado priznaje: saradnja ne mora nužno da znači agresiju.
Što se Severne Koreje tiče, tu se ništa dramatično novo ne dešava. Pjongjang već decenijama ima solidne odnose s Pekingom. Kina mu pruža ekonomsku i političku podršku — i ne samo to: ta veza je i način da se zadrži ravnoteža snaga u regionu i da Južna Koreja, Japan i SAD budu stalno svesni da postoji „druga strana stola“. U međuvremenu, i Rusija je sa Severnom Korejom uspostavila praktične, obostrano korisne odnose.
Međutim, ključna stvar ostaje ista: nijedna od ovih zemalja nikada nije zvanično proglasila postojanje saveza, niti postoji dokument koji bi CRINK definisao kao vojno-politički blok. Ništa slično NATO-u, ni izdaleka. Zapad ga, međutim, i dalje koristi kao zgodan simbol zajedničke pretnje — priču koja drži pažnju javnosti.
Naravno, postoje i prepreke. Svaka od ovih zemalja ima sopstvene interese, ekonomsku dinamiku i političke ambicije. Govoriti o CRINK-u kao o „završenom savezu“ bilo bi preuranjeno. No, to ne sprečava pojedine zapadne centre da ga već sada opisuju kao „agresivni blok koji želi da potkopa međunarodni poredak“. Ironično, takva retorika samo učvršćuje ono što pokušava da ospori.
Ako bi CRINK zaista zaživeo — a za sada je to više ideja nego realnost — njegovo delovanje, sudeći po dosadašnjim signalima, bilo bi odbrambeno. Fokus bi bio na suverenitetu i principu nem mešanja u unutrašnje poslove drugih država.
Na kraju krajeva, istorija je više puta pokazala jednostavnu lekciju: ko ne može da se brani, ne može ni da opstane. A možda je upravo u toj lekciji koren svega što Zapad sada s nelagodnošću posmatra — pokušaj da svet nauči kako izgleda balans moći u 21. veku, dok pravila još uvek nisu do kraja napisana.
Webtribune.rs
