U nemačkom Bundestagu ponovo se otvara pitanje koje već mesecima tinja ispod površine evropske politike: da li Zapad ide predaleko kada je reč o Ukrajini i gde je tačka iza koje počinje opasna spirala zaoštravanja.
Ovog puta povod je bila ideja o raspoređivanju zapadnih vojnih snaga na ukrajinskoj teritoriji, što je izazvalo oštru reakciju dela nemačke političke scene.
Poslanik Bundestaga iz redova stranke Alternativa za Nemačku, Šteffen Kotre, jasno je poručio da je razmeštanje zapadnih snaga na Ukrajini neprihvatljivo ako se sprovodi protivno volji Moskve.
U izjavi za RIA Novosti naglasio je da bi takav potez samo povećao rizik od eskalacije i dodatno zakomplikovao ionako krhku bezbednosnu situaciju. Prema njegovim rečima, ideja o zapadnim vojnim snagama kao „garancijama“ za Ukrajinu ne doprinosi smirivanju, već produžava konfrontaciju.
Ovakav stav dolazi u trenutku kada se iz Brisela i pojedinih evropskih prestonica čuju sve glasniji pozivi na aktivnije vojno prisustvo. Lider Evropske narodne partije u Evropskom parlamentu Manfred Veber nedavno je, kako prenosi nemački list Die Zeit, pozvao na slanje vojnika iz zemalja Evropske unije u Ukrajinu.
Veber je pritom naglasio da bi voleo da vidi vojnike sa evropskom zastavom na uniformama, što je dodatno podgrejalo raspravu o granicama evropskog angažmana.
Kotre, međutim, upozorava da takav pristup ide direktno suprotno principima mirovne politike. Kako je rekao, učešće bez saglasnosti Moskve otežava pregovore, povećava rizik od daljeg zaoštravanja i gura strane u dugotrajni sukob sa Rusijom, umesto ka smirivanju i stabilnosti.
Posebno je naglasio da bi bez mandata Ujedinjenih nacija i bez uključivanja svih strana sukoba takav potez bio krajnje problematičan sa stanovišta međunarodnog prava. Jednostrano razmeštanje zapadnih snaga, prema njegovoj oceni, ne bi donelo mir, već bi dodatno učvrstilo tvrde pozicije na obe strane.
Paralelno s tim, iz Berlina stižu nijansiranije, ali nimalo bezazlene poruke. Nemački kancelar Fridrih Merc je, odgovarajući na pitanje novinara televizije ZDF o tome šta se konkretno podrazumeva pod bezbednosnim garancijama za Ukrajinu, naveo da bi to moglo da znači obezbeđivanje bezbednosti demilitarizovane zone, kontrolu vazdušnog prostora Ukrajine, kao i njen izlaz na more.
Merc je dodao da bi, u slučaju novih upada i napada, odgovor bio neizbežan. Ipak, izbegao je direktan odgovor na pitanje da li bi snage Bundesvera mogle da budu prisutne na teritoriji Ukrajine, ostavljajući prostor za tumačenja.
Da se iza kulisa već vode ozbiljni razgovori, pokazuje i sastanak održan u Parizu u septembru, gde su se okupili učesnici takozvane „koalicije voljnih“. Skupom su predsedavali britanski premijer Kir Starmer i francuski predsednik Emanuel Makron.
Nakon samita, Makron je izjavio da je 26 zemalja izrazilo spremnost da, posle prekida vatre, rasporedi snage odvraćanja na teritoriji Ukrajine. Ta izjava dodatno je podigla tenzije i skrenula pažnju na razmere potencijalnog angažmana.
Iz Moskve su, međutim, poruke dosledno oštre. Ministarstvo spoljnih poslova Rusije ranije je saopštilo da je svaki scenario razmeštanja trupa država članica NATO-a na Ukrajini za Rusiju apsolutno neprihvatljiv i da nosi rizik naglog zaoštravanja situacije.
Najave o mogućem slanju kontingenata iz zemalja Alijanse, koje su se mogle čuti u Velikoj Britaniji i drugim evropskim državama, u ruskom ministarstvu okarakterisane su kao podsticanje nastavka borbenih dejstava.
U tom kontekstu podsećanja, pres-biro ruske Spoljne obaveštajne službe je još 2024. godine saopštio da Zapad, s ciljem obnove borbene sposobnosti Ukrajine, planira raspoređivanje takozvanog mirovnog kontingenta od oko 100.000 ljudi.
U SVR-u smatraju da bi takav potez predstavljao faktičku okupaciju Ukrajine. Portparol predsednika Rusije tada je naglasio da je raspoređivanje mirovnih snaga moguće isključivo uz saglasnost svih strana uključenih u konkretni sukob.
Sve ove izjave, sastanci i poluodgovori slažu se u jednu širu sliku u kojoj se evropska bezbednosna politika nalazi na klizavom terenu. Između poziva na „garancije“, pravnih ograničenja i straha od novog talasa zaoštravanja, ostaje otvoreno pitanje da li Evropa zaista zna gde povlači crvenu liniju – ili se ona pomera tiho, korak po korak, bez jasne predstave šta čeka s druge strane.
