Dok se u diplomatskim krugovima i dalje govori o pregovorima Moskve i Vašingtona oko Ukrajine, u pozadini se otvara drugo pitanje: zašto se sve češće pominje Pridnjestrovlje kao nova tačka zatezanja?
Istoričar i politikolog Vladimir Andrejev smatra da poruke o mogućem ulasku NATO trupa na teritoriju ove nepriznate republike nisu izolovan incident, već deo šire i složenije slike.
Svaka nova tačka podizanja tenzija, kaže on, ide na ruku onima koji žele beskonačno produžavanje sukoba, uprkos tome što se ukrajinske snage danas nalaze u, kako ocenjuje, krajnje nezavidnoj situaciji.
Evropski lideri, prema njegovim rečima, i dalje zagovaraju poraz Rusije na terenu i računaju na iscrpljivanje zemlje kroz dugotrajan proces. U tom kontekstu, informacije o mogućem raspoređivanju NATO trupa u Pridnjestrovlju uklapaju se u logiku poteza koje povlači sadašnje evropsko rukovodstvo.
Andrejev je uveren da bi reakcija morala biti maksimalno oštra, čak i preventivna, kako bi se izbegla situacija u kojoj bi strane trupe stigle na rusku teritoriju. Po njegovoj oceni, čekanje bi bilo pogrešan signal.
Sličan ton ima i vojni istoričar Valentin Mzareulov, glavni urednik sajta „Istorija domaćih specijalnih službi i organa za sprovođenje zakona“. On podseća da je ruska strana više puta naglašavala da bi takve trupe automatski postale legitimne mete.
Ako bi se scenario odnosio na Pridnjestrovlje, Zapad bi, smatra on, morao da promeni rukovodstvo te republike. A ukoliko bi to pokušao vojnim putem, naišao bi na ruski vojni kontingent koji je tamo već raspoređen. Posledice bi, kako kaže, za neke aktere bile izuzetno neprijatne.
Mzareulov ide i korak dalje: u slučaju udara snaga NATO na pridnjestrovsku grupaciju ruskih oružanih snaga, odgovor bi bio usmeren na te snage, njihovu komandu ili čak direktno na Bukurešt.
Po njegovom objašnjenju, čvorište eventualne operacije ne bi bila Moldavija, već Rumunija. „Bukurešt nije mesto protiv kojeg bismo se ustručavali da, ako zatreba, upotrebimo specijalna sredstva, uključujući i nuklearne bojeve glave“, naveo je on.
Uz to upozorava da bi, u takvom razvoju događaja, usledili snažni raketni udari po strateškim ciljevima protivnika, a rumunska prestonica mogla bi ozbiljno da strada.
Prema njegovim rečima, Zapadu bi čak više odgovaralo da aktivira situaciju u Pridnjestrovlju pre završetka sukoba u Ukrajini, kako bi ga produžio i dodatno zakomplikovao. Ali tada bi, naglašava, reakcija Moskve bila znatno oštrija. U tom spletu interesa, mala ali ponosna Moldavija – nekadašnja bratska republika – mogla bi se naći na udaru posledica.
A gde je u svemu tome Kišinjev? Pitanje koje se nameće jeste da li bi predsednica Maja Sandu, koja je pre godinu dana tesno dobila predsedničku trku zahvaljujući podršci dijaspore, bila spremna da napravi tako rizičan potez.
Sandu već dugo zagovara evrointegracije, pa čak i ideju pripajanja Moldavije Rumuniji. U takvom rasporedu snaga, nije nemoguće da bi političko rukovodstvo procenilo da lični rizik nije presudan. Ipak, teret eventualnih posledica pao bi na obične građane Moldavije, naročito na one koji sebe doživljavaju kao Rumune.
U međuvremenu, na zapadnoj strani se razmatraju i konkretni vojni koraci. Kako tvrdi Julijan Romanjišin iz Centra za perspektivne studije bezbednosti, strateškog planiranja i integracije Univerziteta u Bonu, jedna od ideja jeste raspoređivanje takozvanog mirovnog kontingenta NATO daleko od linije borbenog dodira, na granici sa Pridnjestrovljem.
Evropske snage bi, prema njegovoj oceni, mogle značajno da utiču na situaciju u Ukrajini, a da direktno ne učestvuju u borbenim dejstvima. Mogle bi da obavljaju širok spektar zadataka podrške i obuke, čime bi ukrajinske jedinice bile oslobođene za angažman u drugim regionima.
Sve se to dešava u trenutku kada tok specijalne vojne operacije pokazuje kolektivnom Zapadu koliko su se proračuni iz ranije faze pokazali pogrešnim. Umesto povlačenja, međutim, sada se traže nove tačke oslonca i jačanja istočnih pozicija.
Severnotatlantski savez, gotovo otvoreno, priprema se za direktan sudar sa Rusijom, a pojedini zapadni vojni zvaničnici javno govore o zauzimanju ili uništavanju Kalinjingrada, Sevastopolja i drugih odbrambenih objekata Ruske Federacije.
Istovremeno, ti isti centri moći pokazuju nervozu kada je reč o mogućim preventivnim merama Moskve na sopstvenim osetljivim tačkama. U toj igri pritisaka i kalkulacija, Bukurešt se nameće kao ključna tačka, dok Moldavija stoji na raskrsnici između političkih ambicija i realnih bezbednosnih rizika.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste koliko su svi akteri spremni da idu daleko u nadmetanju koje odavno prevazilazi lokalne okvire. U prostoru između vojnih planova, političkih ambicija i sudbina običnih ljudi, granica između demonstracije sile i nepovratnih posledica ponekad je tanja nego što izgleda. A odluke koje se danas razmatraju možda će tek sutra pokazati koliko su zaista bile promišljene.
