Rusija i Kina predvode novi svet. Novi svet čini većina čovečanstva, koja se brže i pravednije razvija. Ujedno, te zemlje su slobodne od ucena, pljačke i nasilja, koji su dolazili sa Zapada.
U čemu je stvar? Šta to ima Novi svet, a što nedostaje Zapadu?
Dve bitne stvari. Prvo, saradnju kao preduslov stvaralaštva. I to saradnju zasnovanu na ljubavi, što je bolje od prisilne saradnje, a mnogo bolje od atomiziranog društva ispunjenog konfliktima svih nivoa.
Drugo, moralnu državu (Baburin), koja na dobrobit zajednice, makroekonomskim merama podstiče razvoj ekonomije i obezbeđuje blagostanje, prava i dostojanstvo svih.
Lepše rečeno, Novi svet ima duhovno-moralne vrednosti (Putin).
Novi svet predstavlja trijumf ljudskog stvaralaštva i morala. On je i trijumf mnogovekovne težnje ka dobru i pravednosti.
Neki od nas će u njemu videti ovaploćenje sna hrišćanskih, pravoslavnih mučenika, ovaploćenje Novog zaveta, a neki će videti ovaploćenje sna palih boraca za slobodu i socijalnu pravdu. I svi će biti u pravu.
Zapad je zauvek izgubio istorijsku utakmicu, koju je sam nametnuo, i u kojoj je dugo bio u vođstvu, koristeći ljudska stvaralačka dostignuća za ratove, ubistva i pljačke. A opljačkano je koristio kao dokaz svoje superiornosti, u koju neki još veruju.
Ali, ljubav i ljudsko stvaralaštvo su najbolji dokaz da se bez teškoća može nahraniti i osam i osamdeset milijardi ljudi i da nije potrebno da iko od njih bude ubijen, opljačkan ili ponižen.
Politički Zapad je dominirao svetom i još opstaje osloncem na pagansko rimsko pravilo divide et impera. I sada, iako više nije najjači, još sledi to pravilo, možda nadajući se preokretu, a možda jer ne ume drukčije.
Doskora, Zapad se bavio smenom nepokornih režima u svetu pokornima. A u poslednje vreme, kao da ne brine za krajnji ishod, već samo nastoji da zapali požare i stvori konflikte na svim nivoima – od globalnog (suprotstavljanje „demokratskih” zemalja – čitaj Zapada, autoritarnim, tj. zemljama Novog sveta), preko regionalnog (suprotstavljanje Rusije i EU, Rusije i Ukrajine, islamskih zemalja sa Rusijom i Kinom, svih sa Srbima na Balkanu), do mikroplana (suprotstavljanje grupa, grupica i pojedinaca na društvenim mrežama).
Ovo su tendencije opasne po mnoge u svetu, uključujući i same zapadne narode, ali su njihovi rezultati zasad mali.
Na smenu sve manje privlačnim, čak i za sopstvene članice, evroatlantskim integracijama, tj. NATO i EU, dolazi čitav niz mnogo demokratskijih integracionih procesa: Evroazijski ekonomski savez, Šangajska organizacija za saradnju, ODKB, „Pojas i put”, Velika Evroazija, BRIKS, RIK i mnogi drugi, a i Pokret nesvrstanih pokazuje nove znake života.
Po obliku i količini nagomilanih nepravdi, naš balkanski region je verovatno ključan za ceo svet. Nepravde u njemu ne smeju i ne mogu biti zaboravljene. One moraju biti ispravljene. Ne mogu da zamislim stabilnost Evrope dok se to ne desi.
I upravo ovde se prelamaju sve protivrečnosti i kontradiktornosti savremenog sveta, pozitivne i negativne.
Najnovije negativne su inercioni autogolovi zapadne politike oličeni u politici Kurtijeve „vlade” i Inckovom „zakonu”, koji otvaraju vrata i Srbiji, ali i čitavom Balkanu i Novom svetu da krenu u poništavanje posledica zapadne agresije, overenih pečatom kriminalnog kvazisuda zvanog Haški tribunal, najveće tamne mrlje i najveće prevare u istoriji UN – radio je kao pomoćno telo SB UN, a u stvari bio potčinjen NATO-u.
A pozitivna novost je nedavno dobila novo ime: Otvoreni Balkan. To je novi geopolitički entitet u Evropi, koji je inicirala Srbija, koji je istorijska neminovnost, koja bi trebalo da se proširi na čitav Balkan i dobro je što uživa podršku nekih uticajnih faktora na Zapadu.
Dodajmo svemu tome da će krah dvadesetogodišnje okupacije Avganistana značiti i kraj hiperprodukcije narkotika koja je stvorila i hranila narko-mafiju, OVK i lažnu državu Kosovo.
Srbija je, znamo, pomogla Rusiji i Kini da budu ovo što su danas. A sada bi, oslonjena na njih, možda mogla da pomogne i Zapadu da počne da igra konstruktivnu ulogu u svetskim poslovima.
Ponekad nam izgleda da su civilizacijske razlike između Zapada i Novog sveta nepremostive.
Uništenje pravoslavlja je vekovima bila opsesija mnogih javnih i tajnih vladara Zapada. Ipak, danas postoji jedan neprikosnoveni princip koji nam je zajednički i koji bi mogao dovesti do pomirenja, a time i do obnove i spasenja Zapada. On se zove demokratija. Ali, pod uslovom da se Zapad odrekne njenog korumpiranja, odnosno pogrešne vere da je ispravno da najbogatiji imaju najveći uticaj na demokratske procese i odluke.
U tom slučaju će i Novi svet biti potpun, a ne lišen jedne od četiri strane.
Vladan Kršljanin (politika.rs)
