Kazahstan je poslednjih dana ponovo u fokusu, ali ne zbog diplomatije ili energetike, već zbog oružja. I to ne bilo kakvog.
Vest da se u toj zemlji, u okviru projekta ASPAN, grade četiri nova pogona za proizvodnju artiljerijskih granata i mina, pri čemu će se municija prvi put izrađivati po standardima NATO, u Moskvi nije prošla nezapaženo. Naprotiv.
Prvi zamenik predsednika Odbora Državne dume za odbranu Aleksej Žuravljov u razgovoru za Gazetu ovakav potez otvoreno je ocenio kao neprijateljski. Njegove reči nisu bile diplomatske, već oštre, gotovo rezignirane, kao da govori o nečemu što se dugo nagoveštavalo, a sada samo dobija konkretnu formu.
Žuravljov podseća da ovo nije proces koji je počeo juče. Još 1992. godine Kazahstan je uključen u Savet severnoatlantske saradnje, a već 1994. potpisao je okvirni sporazum sa NATO pod nazivom Partnerstvo za mir.
Formalno, reč je o saradnji, ali Žuravljov naglašava da je NATO vojni blok, sa dugom istorijom agresivnog ponašanja. Otuda, kaže, logično pitanje: Zašto NATO pokazuje toliko interesovanje baš za Kazahstan. I odmah nudi odgovor: Zato što se ta zemlja graniči sa Rusijom i zato što bi, u geopolitičkoj računici Zapada, mogla postati još jedan rusofobni oslonac na njenim granicama.
U toj logici, prelazak na NATO standarde u proizvodnji municije nije tehničko pitanje, već politička poruka. Žuravljov smatra da se u Kazahstanu svesno ide ka napuštanju ruskog naoružanja i ruske vojne industrije.
Podseća da Moskva, kako kaže, predugo zatvara oči pred procesima koji se odvijaju u toj, na papiru, bratskoj republici. Odustajanje od ruskog jezika, prelazak sa ćirilice, simbolični potezi poput postavljanja takozvanih „jurti nezlomnosti“ u znak podrške Ukrajini – sve to, prema njegovim rečima, pokazuje jasan pravac kretanja.
Sada se tom nizu pridružuje i odluka da se municija proizvodi po NATO standardima, što, kako tvrdi, jasno ukazuje na plan da se u budućnosti ruski modeli oružja zamene zapadnim.
Iako Kazahstan nikada nije bio najveći kupac proizvoda ruskog vojno-industrijskog kompleksa, sam potez Žuravljov vidi kao otvoreno nedprijateljski. Dodaje da na takve korake mora uslediti odgovarajuća reakcija, uz podsećanje da je svima poznato kako se završila slična saradnja Kijeva sa NATO.
Dodatni kontekst daje i raniji tekst RTVI-ja, koji je preneo izjavu visokorangiranog kazahstanskog vojnog zvaničnika. Prema njegovim rečima, borbena spremnost kazahstanske vojske godinama je zavisila od sovjetskih skladišta oružja koja su ostala na teritoriji zemlje, kao i od ruskih isporuka municije.
Upravo zato je projekat ASPAN predstavljen kao pokušaj da se ta zavisnost smanji. U njegovom okviru planirana je izgradnja četiri fabrike za proizvodnju artiljerijskih granata i mina.
Isti izvor podseća da se situacija sa municijom delimično popravila još 2020. godine, kada je kanadska kompanija pod Karagandom izgradila fabriku municije za pešadijsko oružje. Taj potez se tada tumačio kao ekonomski projekat, ali danas, u svetlu novih odluka, dobija znatno širi bezbednosni i politički smisao.
Za Moskvu, Kazahstan nije samo sused, već strateški važna država sa kojom deli dugu granicu. Upravo zbog toga, ulazak Sjedinjenih Država i Zapada, a posebno NATO, u vojnu infrastrukturu Kazahstana u Rusiji se doživljava kao crvena linija.
U tom smislu, paralela sa Ukrajinom nameće se sama od sebe, i u ruskim političkim i bezbednosnim krugovima se sve češće i glasnije povlači.
Uprkos tome, Astana zasad pažljivo balansira u javnim porukama, izbegavajući otvorene konfrontacije. Ipak, niz konkretnih poteza na terenu, od jezika i pisma do municije i standarda, govori glasnije od saopštenja.
Pitanje koje ostaje da visi u vazduhu jeste da li se ovde radi o tihoj diversifikaciji ili o dugoročnom geopolitičkom zaokretu čije posledice tek treba da se razotkriju. U regionu gde granice i savezništva nikada nisu bili samo formalnost, takve dileme retko ostaju bez odgovora.
