U Beograd stiže novi američki ambasador – Kristofer Hil, karijerni diplomata koji je dobro upoznat sa lokalnim prilikama. A mesto specijalnog predsedničkog izaslanika za Balkan već je zauzeo Gabrijel Eskobar koji je još intrigantnija i opasnija osoba.
Izgleda da se Vašington probudio i da dramatično menja politiku u tom regionu – da će postati još arogantniji, oštriji i antisrpskije orijentisan.
DŽo Bajden, kao da ga je bio zaboravio, nije Balkan ni pomenuo u govoru u Generalnoj skupštini UN.
Ranije je u Stejt departmanu za Balkan bio zadužen Metju Palmer, koji se ničim nije isticao. Svoje aktivnosti (ili neaktivnost) nije koordinisao sa ličnim predstavnikom Donalda Trampa u regionu Ričardom Grenelom. A zajedno su ignorisali postojanje specijalnog predstavnika EU za Balkan Miroslava Lajčaka.
Pratite naše odabrane najbolje vesti na mreži “Telegram” na Android telefonima preko instalacije na Play Prodavnici ili desktop računarima OVDE
Postupci ambasadora Entonija Godfrija, koji napušta Srbiju, teško se mogu nazvati profesionalnim. Redovno je davao neprimerene izjave o zemlji domaćinu, kao i o Srbima i Rusima.
Pre Beograda radio je u ambasadi u Moskvi i teško je traumatizovan tim iskustvom, pa je uveravao Srbe da je Rusija agresivna država, a da se sa Rusima ne može imati posla.
Pod Godfrijem, kao i u vreme njegovog prethodnika Kajla Skota, u pompeznoj zgradi ambasadi u Ulici kneza Aleksandra Karađorđevića, na američke državne praznike održavane su velike žurke, a marinci su skandirali ponešto uvredljivo na račun Srba i lično za predsednika Aleksandra Vučića.
Sada dolazi do promene američke politike na Balkanu. Postoje svi razlozi da se veruje da Bajdenova administracija naglo aktivira svoju politiku u regionu. Barem je srpska premijerka Ana Brnabić ubeđena u to i bukvalno zrači optimizmom.
Ona se nedavno u NJujorku, na marginama zasedanja Generalne skupštine UN, sastala sa zamenicom državnog sekretara Viktorijom Nuland, koja ju je obavestila da se u Vašingtonu konačno formira svojevrsna „ekspertska grupa za zapadni Balkan“.
Brnabić je otada počela da govori da Sjedinjene Države trebae da igraju važniju ulogu u regionu nego ranije (čitaj: pod Trampom). Takođe: da aktivno kritikuje Evropsku uniju koja „nije u stanju“ da reši kosovski problem (čitaj: Amerikanci će uspeti).
Zaista, u Beogradu postoji grupa političara koji se orijentišu prema Sjedinjenim Državama, smatrajući da su pravci približavanja i Rusije i EU beskorisni.
Oni su sigurni da Vašington ima neku vrstu mehanizama za uticanje na Kosovo. A zabluda je da neko može uticati na Albance.
Sada su Sjedinjene Države organizovale vazdušne mostove Kabul-Priština i Kabul-Tirana i tamo masovno dovode avganistanske izbeglice. U osnovi, to je potvrda njihovog uticaja. Ali, istovremeno verovanje da Amerikanci mogu da nateraju stanovnike Kosova da učine nešto dobro za Srbe – više se zasniva na tužnom iskustvu Evropske unije i njenih „misionara“.
To je naivna kontra-logika: ako Evropljani nisu uspeli i neće ni uspeti, onda će to Amerikancima poći za rukom.
Nuland je, u principu, sklona formiranju „ekspertskih grupa“. Gde god stigne, ona ih stvara, privlačeći američku akademsku zajednicu u skladu sa svojim vrlo specifičnim razmišljanjem. To je njen stil rada. Međutim, zasad nema nade da će te stručne grupe dati bilo kakav rezultat.
A figure Hila i Eskobara toliko nisu standardne da su zgodne za razumevanje kako i u kom pravcu se može aktivirati američka politika na Balkanu.
Počnimo sa Eskobarom, veoma ekstravagantnim čovekom. On je između 1998. i 2001. godine obavio tri misije u zemljama bivše Jugoslavije. Bio je na čelu Kancelarije visokog predstavnika u Banja Luci (BiH), bio je šef tamošnjeg ogranka američke ambasade, zamenik šefa Grupe za diplomatsku vezu u Podgorici (Crna Gora) i šef Političkog Odeljenja ambasade SAD u Beogradu odmah po obnavljanju diplomatskih odnosa između Srbije i Sjedinjenih Država 2001. godine. Potom je neko vreme napustio Balkan, radio u Iraku, Boliviji i Pakistanu, ali se vratio u Srbiju kao zamenik ambasadora.
Zanimljiva epizoda dogodila se tokom njegovog rada u Crnoj Gori. Dana 31. maja 2000, sa više hitaca iz automatskog oružja sa prigušivačem bio je ubijen Goran Žugić, savetnik Mila Đukanovića za pitanja bezbednosti. Nakon nekog vremena, novinari su došli do snimka telefonskog razgovora između šefa američke kancelarije u Dubrovniku, Hrvatska, Šona Bernsa i Eskobara, koji je tada radio u Podgorici.
Razgovarali su bukvalno pola sata nakon Žugićevog ubistva. Eskobar je referisao Bernsu o „profesionalno obavljenom zadatku pre dvadeset minuta“.
Berns je na to posavetovao Eskobaru da se do daljeg suzdržava od poseta Crnoj Gori.
Postoje razlozi da se veruje da je krajem devedesetih i početkom 2000 -ih upravo Eskobar bio glavni dirigent američke politike na Balkanu, uključujući svrgavanje Slobodana Miloševića, ali da je ostao u senci, zauzimajući tehničke ili druge položaje koji obično nisu toliko diplomatski koliko su obaveštajni.
Neki analitičari smatraju da Eskobarov prioritet neće biti samo pitanje Kosova, već i očuvanje evroatlantskog kursa Crne Gore.
Takođe, da će pokušati da reši „bosanski problem“ pojačavanjem pritiska na Republiku Srpsku kako bi je sprečio da napusti BiH koja je odavno u agoniji.
U Vašingtonu se veruje da su bosanski Srbi krivi za to što arhikomplikovani državni sistem u Bosni ne funkcioniše. Za Eskobara, koji je službovao u Banjoj Luci, to je i stvar ličnog prestiža.
Novi ambasador SAD u Srbiji Kristofer Hil ima 69 godina. Bajden ga je izvukao iz penzije.
U njegovom slučaju se ne radi o „privatnom imenovanju“ kada, po staroj američkoj tradiciji, prijatelji predsednika SAD, ili sponzori njegove izborne kampanje, naprečac postaju ambasadori. Hil je samo profesionalni i veoma iskusan diplomata.
Formalno, on se smatra specijalistom za Daleki istok, posebno za Koreju. Ali, Hil je krajem devedesetih odigrao jednu od ključnih uloga u američkoj politici na Balkanu.
U periodu 1996-1999 bio je ambasador u Makedoniji, a 1998-1999 i specijalni izaslanik za Kosovo.
On je pripremio teren za američko bombardovanje Jugoslavije i uvođenje trupa u Makedoniju, a bio je i veza sa militantima iz Oslobodilačke vojske Kosova.
Hil je takođe bio zamenik Ričarda Holbruka tokom dejtonskih pregovora o Bosni.
On nije baš „jastreb“ sa klasičnim perjem, ali njegove ideje o Balkanu, a posebno o Srbiji i Srbima su prilično specifične i u potpunoj su korelaciji sa Bajdenovom srbofobijom.
U Beogradu eksperti Hilovo imenovanje nazivaju „očiglednim zlom“, budući da je takav ambasador idealan za ubeđivanje Srbije da prizna nezavisnost Kosova.
Hil će to smatrati svojim primarnim zadatkom.
Vreme zatišja, a pogotovo «medenog meseca» sa SAD, za Srbiju je nesumnjivo završeno.
Bajden je sklon davanju širokih ovlašćenja, a za ključne spoljnopolitičke poslove bira ličnosti koje najbolje odražavaju njegovo poimanje odnosa u svetu.
Jedan od njegovih motiva je da – kao i u slučaju Ukrajine – od tradicionalnih diplomatskih i pregovaračkih pozicija udalji Evropsku uniju.
Činiće to širenjem «diplomatske agresije», odnosno – aktivnog mešanja u politiku malih zemalja.
Balkan je komplikovano klupko protivrečnosti gde probleme nije moguće rešavati jedan za drugim već – u paketimlja. A takvo rešavanje na Balkanu traži i „mere iz prošlosti“: održavanje multilateralnih konferencija, dugih pregovora i usaglašavanja pozicija.
A ne juriše sa isukanim sabljama, sa ispostavljanjem zahteva da se stvari rešavaju na brzinu „po pravilima“ (koja skroje u Vašingtonu).
Na mreži “Telegram” možete pratiti naše odabrane najbolje vesti i one koje ne objavljujemo na drugim mrežama. “Telegram morate instalirati na mobilnim telefonima preko Play Prodavnice. OVDE
Jevgenij Krutikov (fakti.org)
