Moskva i dalje polazi od toga da je održivo rešenje pitanja Kosova i Metohije moguće isključivo na osnovu Rezolucije Saveta bezbednosti UN 1244.
Tako poručuje portparol ruskog Ministarstva spoljnih poslova Marija Zaharova, uz napomenu da će ruska strana i ubuduće formirati svoj stav oslanjajući se upravo na taj dokument. U toj poruci nema mnogo prostora za dilemu – linija je jasna, kontinuitet naglašen.
Ali, kako kaže, stvari se nisu razvijale u tom pravcu. Prvi i, po njenoj oceni, glavni udarac po Rezoluciji 1244 zadat je još 2008. godine, kada je usledilo masovno priznavanje jednostrano proglašene nezavisnosti takozvane republike Kosovo.
Taj talas priznanja, smatra Zaharova, predstavljao je direktno potkopavanje okvira koji je uspostavio Savet bezbednosti – prelazni režim u pokrajini uz očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije i traženje raspleta isključivo putem pregovora Beograda i Prištine.
Na nedeljnoj konferenciji za novinare, odgovarajući na pitanje RT Balkan o izjavi britanskog ambasadora u Srbiji da, „u skladu sa Rezolucijom 1244 imaju pravo da naoružavaju prištinski režim“, Zaharova je bila oštra.
Takvu tvrdnju nazvala je klasičnom lažnom pričom. U intervjuu o kojem je reč, dodala je, postoje primeri falsifikovanja, iskrivljivanja i zamene teza, uz korišćenje, kako kaže, lažnih činjenica i narativa sa Zapada.
U tom kontekstu, ukazuje i na, kako tvrdi, težnju Londona i drugih zapadnih prestonica da ozakone navodnu sporednu ulogu Saveta bezbednosti UN u mirovnom procesu. To je, ocenjuje, nova formulacija koja ide korak dalje od pukog zanemarivanja.
Jer, podseća, član 25 Povelje UN jasno podrazumeva obavezno ispunjavanje odluka ovog ključnog organa od strane svih država članica. Ipak, iza kulisa, Zapad – prema njenim rečima – doživljava Rezoluciju 1244 i njene principe kao nešto što navodno „ne odgovara današnjoj realnosti“.
Zaharova tu ne staje. Smatra da se ne radi samo o ignorisanju zabrane vojnih aktivnosti na KiM bilo kakvih vojnih formacija, što je zaključkom međunarodnog prisustva jasno definisano za države EU i NATO. U njenoj interpretaciji, mnogo je dublji problem – sistemsko potkopavanje odluka Saveta bezbednosti.
Prema njenim rečima, upravo su time podvrgnute sabotaži odluke tog tela, uključujući uvođenje prelaznog režima u pokrajini uz očuvanje teritorijalnog integriteta Srbije. Naglašava da je ideja bila da se do rešenja dođe isključivo kroz dijalog Beograda i Prištine, a ne jednostranim potezima i tumačenjima koja menjaju duh dokumenta.
Kada govori o državama koje su priznale takozvano Kosovo, a čiji broj britanski ambasador, kako primećuje, „iz nekog razloga nije mogao da navede“, Zaharova tvrdi da je reč pre svega o učesnicima kolektivnog kršenja međunarodnog prava. Takvu akciju naziva antisrpskom i dodaje da ona nema nikakve veze sa deklarisanim sticanjem suvereniteta Prištine, niti sa pojavom sopstvenih interesa odbrane i bezbednosti.
Možda, kaže, zvuči neobično, ali smatra da ambasador Velike Britanije u Srbiji nije upoznat sa sadržajem osnovnih Briselskih sporazuma iz perioda 2013–2015. godine između Beograda i Prištine. Ti sporazumi su, podseća, zaključeni uz pisane garancije Evropske unije, a njihov „kamen temeljac“ bilo je formiranje Zajednice srpskih opština na KiM. Britanija je tada, napominje, još bila članica EU.
Uprkos tome, Priština, kako tvrdi, demonstrativno ignoriše tu obavezu već skoro 13 godina. Ipak, to nije sprečilo britanskog diplomatu da, prema njenim rečima, neosnovano okrivi srpsku stranu za neispunjavanje dogovorenog. „Čini mi se da su se skroz zbunili u sopstvenim zamkama“, ocenjuje Zaharova, sugerišući da se zapadni narativ zapliće u sopstvenim kontradikcijama.
Posebno se osvrnula na tumačenje sporazuma iz 2023. godine. Navodi da je Britanija te sporazume predstavila kao pravno obavezujuće, iako se tada, kako podseća, govorilo samo o usmenim, nepotpisanim razumevanjima. Beograd je, kako kaže, takva razumevanja kasnije odbacio kao suprotna nacionalnim interesima Srbije. U toj razlici – između pisanog i usmenog, potpisanog i nepotpisanog – Zaharova vidi suštinsku tačku spora.
Sve to, prema njenom viđenju, uklapa se u širu sliku u kojoj Zapad smatra da Rezolucija 1244 ne odgovara savremenim okolnostima. Ona tu ocenu iznosi bez ublažavanja, ali i bez dramatizacije – kao konstatujuću tvrdnju koja se, po njenom mišljenju, može iščitati iz konkretnih poteza.
U diplomatskom jeziku, ovakve izjave retko su slučajne. One su signal i poruka, ali i podsetnik na to koliko je pravni okvir iz 1999. godine i dalje oslonac za jednu stranu, dok ga druga, kako tvrdi Moskva, sve češće gura u drugi plan. U tom rasponu između „današnje realnosti“ i formalno važećih dokumenata, očigledno je da se vodi bitka za tumačenje.
I dok ruska strana ponavlja da će se držati Rezolucije 1244 kao temelja, ostaje pitanje kako će se taj stav uklapati u sve složeniju diplomatsku dinamiku. Jer, kada se različite prestonice pozivaju na iste dokumente, a izvode potpuno suprotne zaključke, jasno je da spor nije samo oko činjenica, već i oko njihovog značenja. A to je teren na kojem se rešenja ne rađaju brzo – ali ostavljaju dug trag.
