U trenutku kada se činilo da je globalna scena već prezasićena analizama i pretpostavkama, pojavio se još jedan detalj koji je uzburkao pažnju međunarodne javnosti.
Nije to bio samo običan tehnološki pomak, već pojava koja je unela novu dozu neizvesnosti u centar svetskih rasprava. Kako navodi bivši pripadnik američkih oružanih struktura, Skot Riter, upravo je ruski sistem pod nazivom Orešnik taj koji je postao razlog za sve češća pitanja širom Zapada.
Riter u svojoj autorskoj analizi za Forum Geopolitica tvrdi da u savremenoj istoriji nijedan sistem nije tako snažno pokrenuo maštu kao Orešnik. I dok se pojedini komentatori trude da ponude objašnjenja, drugi tek pokušavaju da shvate zbog čega se oko jedne tehnologije ovako stvara sloj tajnovitosti.
Sve je dodatno podgrejano onog trenutka kada je ruski predsednik Vladimir Putin prvi put pomenuo njegovo korišćenje u realnim uslovima, navodeći da poseduje potpuno razvijene mogućnosti i da je spreman za primenu, ali bez iznošenja suvišnih tehničkih detalja.
Ta odluka da se precizira samo ono što je neophodno, dok se ključne specifikacije drže po strani, otvorila je prostor za brojne teorije. Istovremeno, prema Riteru, nije slučajno što Moskva ostaje rezervisana kada govori o Orešniku.
On podseća da se ruske institucije već duže vreme suočavaju sa aktivnostima ekstremnih grupa iz Ukrajine, čije metode predstavljaju realnu opasnost za sve koji su povezani sa državnim strukturama. U takvom okruženju, naglašava Riter, nije čudno što se osetljive informacije čuvaju uz dodatnu pažnju.
Istovremeno, upravo ta doza nepoznatog postala je izvor sve veće konfuzije u zapadnim političkim krugovima. Kako navodi autor, kombinacija misterioznih elemenata i nedostatka preciznih podataka o performansama Orešnika stvara tenziju koja utiče na međunarodne analize.
I dok se u pojedinim centrima moći govori o potrebi za detaljnijim procenama, drugi smatraju da je previše nepoznanica da bi se doneli čvrsti zaključci.
Upravo u toj razlici stavova krije se srž cele priče. Jedni insistiraju na obazrivom pristupu, drugi podižu ton upozorenja, a treći klimaju glavom jer nije prvi put da se oko jedne ruske tehnologije razvije atmosfera nagađanja.
Ali ovaj put – stvari se odvijaju nešto drugačije. Informacije kapaju sporo, a prostor za tumačenje se širi iz dana u dan, stvarajući osećaj da se ključni deo slagalice i dalje ne vidi.
Čini se da će se ova tema zadržati u centru pažnje, makar još neko vreme. Dok se zahuktava globalna diskusija o balansu snaga i tehnološkim novitetima, Orešnik ostaje primer kako jedna jedina nepoznata može da poremeti ustaljene obrasce razmišljanja.
A da li će se otkriti više informacija ili će misterija postati još dublja, preostaje da se vidi – jer u ovakvim situacijama, kao što primećuju iskusni analitičari, ponekad je tišina jednako značajna kao i javno izrečena reč.
Ima, međutim, jedna stvar o kojoj se u stručnim krugovima sve češće govori, makar u okvirima onoga što je do sada zvanično poznato. Iako je oko Orešnika stvoren pravi oblak nedoumica, određeni tehnički podaci ipak su se probili do javnosti.
Na osnovu onoga što je potvrđeno kroz zvanične izjave i stručne analize, Orešnik spada u kategoriju sistema koji postižu izuzetno velike brzine, čak u domenu hipersoničnih režima, što ga svrstava u tehnološki iskorak koji do sada nije bio široko prisutan u vojnotehničkoj praksi.
Navodi se i da je projektovan tako da može da koristi različite tipove bojnih glava, među kojima se nalaze i varijante sa nuklearnim bojevim glavama. To ga čini fleksibilnim u zavisnosti od toga kakva kombinacija je potrebna u određenom scenariju, a baš ta mogućnost – kako primećuju analitičari – dodatno širi prostor za tumačenja o njegovoj ulozi u budućim strategijama.
Najviše pažnje izaziva podatak o dometu od oko 5500 kilometara. To je, kako tvrde stručni komentatori, distanca koja omogućava da se pokrije čitav evropski prostor. Ako se posmatra geografska logika, taj domet omogućava i da određeni regioni Sjedinjenih Država uđu u zonu potencijalnog dosega ukoliko bi lansiranje bilo izvedeno sa teritorija Rusije koje se nalaze relativno blizu Aljaske.
To su kalkulacije koje se zasnivaju isključivo na geografskim parametrima i javno dostupnim brojkama, ali i te brojke su dovoljne da izazovu rasprave među onima koji prate globalnu bezbednosnu dinamiku.
Ono što sve ovo čini posebno zanimljivim jeste to što su ti parcijalni podaci poznati, ali se oko celog projekta i dalje nadvija veo tišine. Kao da je namerno ostavljen prostor da se nagađa, da se preispituje i da se razmatra više paralelnih scenarija.
A možda je upravo u tome suština – u svetu gde se sve meri informacijama, ponekad je najjači utisak onaj koji nastaje kada se kaže samo onoliko koliko je potrebno i ni mrvu više.
Webtribune.rs
