Da li je moguće da su hiljadama godina stare kulture posedovale sada izgubljenu tehnologiju koja im je omogućavala da omekšaju kamen? Prema brojnim istraživačima, odgovor je DA.
Da li je moguće da su bezbrojna, megalitska područja širom sveta izgrađena uz pomoć izgubljene tehnologije?
Šta ako su, u dalekoj prošlosti, drevne kulture iz Južne Amerike, Azije, Egipta i drugih delova sveta imale u svojim rukama drevnu metodu koja im je omogućavala da transportuju, seku i kalupe megalitsko kamenje prema svojoj želji.
[adsenseyu1]
Postoje brojna neobjašnjiva područja širom sveta, a najznačajnija, vredna pomena, jesu Stounhendž, Piramide u Gizi, Olantejtambo, Puma Punku i Saksajhuamen. Na svim tim mestima, drevno čovečanstvo je nekako savršeno postavilo ogromne kamene blokove težine stotine tona.
Ova divna kamenja su tako teška da bi savremena mašinerija jedva mogla da ih pomeri i stavi na određeno mesto.
Zato se pitamo: Da li je moguće da su drevne kulture u Peruu i Boliviji imale „tehnologiju“ koja im je omogućila da modifikuju kamen i omekšaju ga? To bi im omogućilo da modifikuju i grade ogromne strukture bez potrebe za modernim alatima.
Prema brojnim istraživačima kao što su Jan Peter de Jong, Kristofer Džordan i Hesus Gamara, neki od granitnih zidova u Kusku su krajnji dokaz da su drevne kulture uspele da zagreju različita kamenja na veoma visokoj temperaturi. Ovaj „nepoznati“ proces zastaklio bi površinu blokova pretvarajući ih u ogromne staklaste i glatke strukture.
Na osnovu ovih i drugih zapažanja, Jong, Džordan i Gamara zaključuju da je „drevni čovek posedovao napredan uređaj koji im je omogućio da istope kamene blokove, koji su zatim postavljeni na poziciju gde su se hladili pored tvrdih, poligonalnih blokova, koji su već bili na mestu, formirajući neobičnu zagonetku koja danas prkosi razumu.
Krajnji proizvod – savršeno oblikovan kamen – ostao bi fiksiran na drugom kamenju na gotovo savršen način, ostavljajući utisak kao da se to megalitno kamenje istopilo na mestu. Jednom fiksirana, ova kamenja su bila tako precizno postavljena da nijedan list papira nije mogao da stane između njih.
Međutim, istraživači poput Džonga i Jordana veruju da ne samo da su kulture u drevnom Peruu i Boliviji imale tehnologiju topljenja kamena; oni veruju da se dokazi o sličnoj tehnologiji mogu naći širom sveta.
Ako su drevni ljudi, u stvari, imali sposobnost da omekšaju kamen, to bi sigurno objasnilo nebrojene drevne strukture koje pripadaju ne samo kulturama Inka i pre-Inka, već i Maja, Asteka i Olmeka koji su naseljavali Centralnu i Južnu Ameriku.
Pre opovrgavanja teorije, da su drevni ljudi u svom posedu imali sofisticirana sredstva pomoću kojih su omekšali kamen, imajte u vidu da mnogi drevni kompleksi u Americi nose neverovatno čudne oznake koje bi se mogle objasniti radom alata na površini dok je još bila „meka“.
Neka od kamenja o kojima raspravljamo su zaista ogromna i skoro je nemoguće postaviti ih na poziciju koristeći današnje tehnologije.
[adsenseyu4]
Takođe, važno je uzeti u obzir da mnoga drevna područja Inka imaju kamenje i zidove koji imaju do 12 i 13 savršenih uglova na njihovoj vidljivoj površini. Tim i skrivenim sekcijama, ova kamenja redefinišu reč savršenost.
Još bitnija je činjenica da je čak i sa današnjom izuzetno naprednom tehnologijom nemoguće za inženjere i arhitekte da naprave replike zidova pronađenih u Saksajhuamenu.
U knjizi Fusetova istraživanja, pukovnik Fuset priča o tome kako su ova neverovatna kamenja bila omekšana.
„U peruanskoj i bolivijskoj Montanji trebalo je pronaći malu ptičicu poput vodomara, koja svoje gnezdo pravi u urednim okruglim rupama na stenovitim obalama iznad reke. Ove rupe se mogu videti, ali obično nisu dostupne, i neobično su pronalažene samo tamo gde su ptice prisutne. Jednom sam izrazio iznenađenje što su imali sreće da pronađu rupe tako prikladne za gnezdo i tako uredno izdubljene, kao da su bušene.
„One same prave rupe.“ Reči su izgovarali ljudi koji su proveli četvrt veka u šumama. Video sam kako to rade, mnogo puta. Video sam ptice kako dolaze na liticu sa nekakvim lišćem u kljunovima, i drže se za stenu kao detlići za drvo dok su trljale lišće kružnim pokretima preko površine.
Onda bi odletele i vratile se sa još lišća i nastavile sa trljanjem. Nakon tri ili četiri ponavljanja ispustile bi lišće i počele da kljucaju mesto sa svojim oštrim kljunovima, i – evo predivnog dela – uskoro bi otvorile okruglu rupu u kamenu.
Onda bi ponovo otišle, i prolazile kroz proces trljanja sa listovima nekoliko puta pre nego što bi nastavile da kljucaju. Trebalo bi po nekoliko dana, ali bi konačno napravile rupe dovoljno duboke kako bi izgradile svoja gnezda. Popeo sam se gore i pogledao ih, i, verujte mi, čovek nije mogao da izbuši tako preciznu rupu! ‘
Da li želite da kažete da ptičji kljun može da prodre u čvrstu stenu?
Ne, mislim da ptičji kljun ne može da prodre kroz čvrstu stenu. Verujem, kao i svako ko ih je gledao, , da te ptice znaju za list sa sokom koji može da omekša kamen dok ne postane kao mokra glina. ”
Webtribune.rs
