Ako se za mandata neke mirovne misije poput Kfora desi jedan od najvećih pogroma nad jednim narodom na tlu Evrope, odnosno nad Srbima, uništavanje kulturne baštine tog naroda, ako se događaju nerešena ubistva, neometana pljačka srpske imovine i rušenje srpskih grobalja, ima li ta misija razloga da bude ponosna? Komandant Kfora misli da ima.
Povodom 20. godišnjice raspoređivanja NATO trupa na Kosmetu general-major Lorenco D’Adario, komandant Kfora, kaže da je ponosan jer su te snage, kako ocenjuje, pružile bezbednost i slobodu kretanja za sve ljude na Kosovu, radeći zajedno sa drugim međunarodnim organizacijama i misijama, kao što je usvojena Rezolucijom 1244 SB UN.
General Momir Stojanović, bivši načelnik Odeljenja za operativne poslove Komande Prištinskog korpusa Treće armije Vojske Srbije i Crne Gore i bivši direktor VBA, za Sputnjik kaže da Kfor može da bude sve samo ne ponosan na svoj učinak.
„Kfor je došao da završi ono što je NATO agresijom započeto. Oni su, u stvari, pod formulom održivog mira i bezbednosti u suštini pomogli i dalje pomažu da se takozvana država Kosovo uspostavi. Naša vojska ima sa njima komunikaciju jer mora, ali ako Kfor dopusti da ROSU upadne na sever i ne obavesti ni našu vojsku, ni tamošnje gradonačelnike iz srpske zajednice… Sve je rečeno“, naglašava general Stojanović.
S obzirom na to koliko su truda uložili u takozvanu Vojsku Kosova, dodaje naš sagovornik, ova misija će za godinu ili dve izgubiti potrebu da bude na Kosovu, i postaviće se pitanje njenog povlačenja.
„Ne znam na šta bi Kfor mogao da bude ponosan. Što se tiče Republike Srbije i građana srpske nacionalnosti na Kosovu i Metohiji, ako njih pitate, rekli bi vam da su jako nezadovoljni. Imali smo i incidente i ubistva i pljačke, a i dan-danas dešava krađa srpske imovine… To sve u neku ruku govori o tome da je Kfor diskutabilan. A i po svom sastavu je takav jer je sačinjen uglavnom od pripadnika država koje su bombardovale Srbiju. Od takvih se ne može očekivati da budu naklonjeni interesima Srbije“, naglašava general Stojanović.
Ali sila boga ne moli, dodaje general, jer oni su tu gde jesu. Naš sagovornik podseća da po definiciji međunarodne mirovne snage moraju da garantuju mir i bezbednost i nepristrasnost u odnosu na lokalno stanovništvo.
„Međutim, ne bih rekao da je Kfor nepristrasan. On je blizak i naklonjen kosovskim institucijama. Misija koja je samo u svojoj definiciji neutralna, ne može da govori o neutralnosti kada danas proslavlja 20 godina otkad je Kosovo faktički nezavisno“, kaže on.
Stojanović ocenjuje da je Kfor sila koja o svemu odlučuje na Kosovu i za sve se pita.
Kfor je ušao na KiM posle 78 dana bombardovanja SR Jugoslavije na osnovu Kumanovskog sporazuma i Rezolucije 1244 SB UN. Tada je brojao više od 20.000 vojnika, a danas ih je 3.500. Najveći kontingent iz sastava Kfora je američki, i trenutno broji oko 600 stalno stacioniranih vojnika u dve baze na Kosmetu: Bondstil i Noting Hil.
Jedan od najvećih propusta ove misije, slučajnih ili namernih, jeste to što nije učinio ništa da spreči pogrom od 17. do 19. marta 2004. godine. Tokom dva dana otvorenih napada na srpsko civilno stanovništvo na Kosovu i Metohiji, procenjuje se da je više od 4.000 ljudi izgnano iz svojih kuća širom Kosova i Metohije, poginulo je 28 ljudi, više od 900 ljudi je pretučeno i teško povređeno, uništeno je 19 spomenika kulture prve kategorije i 16 pravoslavnih crkava koje nisu kategorisane. Uništeno je oko 10.000 vrednih fresaka, ikona, putira i mnogih drugih crkvenih relikvija, kao i knjige krštenih, venčanih i umrlih, koje svedoče o vekovnom trajanju Srba na Kosovu i Metohiji. Oko 935 srpskih, romskih i aškalijskih kuća je spaljeno i uništeno.
Od Srba je etnički očišćeno šest gradova i devet sela. Svim događajima je prisustvovala ili je u njima učestvovala Međunarodna misija na Kosovu i Metohiji, koja se sastojala od 20.000 pripadnika Kfora, 3.000 pripadnika Unmika, 6.000 pripadnika kosovske policije i njihovih čelnika. Misija Kfor je tada pokazala da nije bila spremna, ili nije želela da osujeti ili spreči ovaj napad.
Čelnici Kfora su pogrom nad Srbima okarakterisali kao „seriju akcija”, zatim kao „organizovanu akciju” i „spontanu reakciju”. I pored osude pogroma, glavni organizatori su ostali nekažnjeni, uzroci nedovoljno istraženi, žrtve i posledice se ignorišu, čak se i javno opravdavaju, a iseljavanje nealbanskog življa sa Kosova i Metohije se nastavlja do danas.
Brankica Ristić (Sputnik)
