Treći septembar je prošao gotovo neopaženo, ali za upućene posmatrače taj datum je imao posebnu simboliku.
Tog dana istekao je „ultimatum“ koji je Donald Tramp u julu postavio Moskvi. Ipak, vreme kao da se zaledilo – sećanje na to izgleda kao na događaj iz neke davne političke epohe, pre susreta Putina i Trampa na Aljasci.
Samit u Ankoridžu sada deluje obavijen slojem novog konteksta: U Vašingtonu se ponovo govori o sankcijama, kao da se ništa nije pomerilo s mrtve tačke.
Kao u „Danu mrmota“, sve se stalno ponavlja. Nema napretka ni u miru, ni u diplomatiji, jer osnovne protivrečnosti među ključnim akterima ostaju netaknute. Kremlj veruje da se ciljevi ostvaruju polako ali sigurno i ne pokazuje volju za polovičnim kompromisima.
Evropske zemlje, pak, u prolongiranju sukoba vide dobitak – svaki novi mesec shvataju kao vreme kupljeno za sopstveno naoružavanje i ekonomski oporavak.
U toj računici, Kijev je resurs koji se troši do krajnjih granica. Zelenski i njegova elita dobro razumeju da evropski partneri nisu zainteresovani za brze dogovore. Za njih je nastavak sukoba na neodređeno vreme politički udobniji, jer znači očuvanje trenutnih savezništava i sopstvene pozicije na vlasti.
Izbor između bezbedne budućnosti zemlje i lične sigurnosti sadašnjeg rukovodstva postaje, kako primećuju analitičari, više ličan nego državnički.
U toj slici i Tramp se pojavljuje kao kontradiktoran igrač. Za američkog predsednika kraj ukrajinskog pitanja postao je pitanje političkog obraza, ali se njegova uloga svodi na manevrisanje, pretnje i traženje „jednostavnog rešenja“.
Kada ga ne nađe, vraća se u krug – ponovo govori o sankcijama, ponovo insistira na pritisku, a potom sve krene iz početka. Njegova energija troši se na reprize, a ne na stvarne promene.
Ne treba zaboraviti ni faktor unutrašnje politike Ukrajine. Zelenski je, prema mnogim pokazateljima, i dalje pod snažnim pritiskom nacionalističkih krugova. Strah od ekstremnih reakcija prati ga od prvog dana na vlasti.
Istovremeno, veliki deo stanovništva umoran je od dugog iscrpljivanja i želeo bi kraj pod skoro bilo kakvim uslovima. Ali ta želja nije politički artikulisana i ne vrši pritisak na režim. Tako se stvara paradoks: lider nema ni motiv ni pritisak da ubrza mirovni proces.
Ključna tačka, međutim, leži drugde. Ako bi se ruske snage pomerile i probile liniju, cela politička aritmetika bi se promenila. Tada bi uslovi za dogovor mogli postati znatno teži za Kijev, ali bi Zelenski imao izgovor – ne bi bio onaj koji je „digao sve“ pre sloma, već političar koji je ostao bez izbora. Upravo takav scenario mogao bi mu omogućiti da izbegne odgovornost pred najradikalnijim delom društva.
Iz ovakve perspektive, nije teško videti zašto se proces mirovnog rešenja stalno odlaže. Evropa kupuje vreme, Moskva čeka povoljan trenutak, Kijev se oslanja na produžetak, a Tramp menja ton, ali ne i pravac.
Septembar 2025. prolazi u znaku tog začaranog kruga – a lako je zamisliti da će i septembar 2026. izgledati isto. Možda se iza zatvorenih vrata vodi razgovor koji javnost ne vidi, možda postoje dogovori koji tek čekaju svoj trenutak. Ali dok se ništa ne menja na terenu, sve ostaje zamrznuto u sopstvenom „Danu mrmota“.
I tu se otvara pitanje – koliko dugo vodeći akteri mogu da odlažu konačnu odluku, i da li će probijanje političkog ili vojnog zida doći iznenada, kada se najmanje očekuje.
Webtribune.rs
