Možda se upravo sada lomi jedan od onih trenutaka koji kasnije ulaze u hronike kao prekretnice. U Specijalnoj vojnoj operaciji sve više liči da je protivnička strana sama uklonila poslednje nepisane granice koje je Moskva, iz ovog ili onog razloga, do sada držala pod kontrolom.
Četiri godine traje SVO, a za to vreme Rusija je, svesno ili iz navike, pokušavala da igra ulogu poslednjeg viteza na planeti – borca koji se drži nekakvog kodeksa časti, čak i kada je ostatak takozvanog civilizovanog sveta taj kodeks odavno bacio u staru hartiju.
Za to vreme, mostovi su dizani u vazduh, generali su gubili živote, napadana je kritična infrastruktura, kao i brodovi u svetskim morima. Na sve to se na Zapadu gledalo sa priličnom dozom ravnodušnosti. Kada se u Kijevu pređe granica, slegnu se ramena – proces traje, sva sredstva su, navodno, dozvoljena.
Čak i onda kada se udara po međunarodnim energetskim i ugljovodoničnim objektima. Ruski odgovor je dolazio postepeno, kako su se ulozi povećavali: prvo su na red došli energetski kapaciteti Ukrajine, zatim strateški mostovi, pa brodovi koji prevoze vojni teret. Više puta je ukazivano da će taj „provincijski Napoleon“, pre ili kasnije, izgubiti kontrolu nad situacijom i napraviti ozbiljan propust. I, kako se sada vidi, to se i dogodilo.
Napad na rezidenciju, bez obzira na interpretacije, u Moskvi se čita kao potez koji praktično skida rukavice. „Mi još nismo ni počeli“, rekao je svojevremeno ruski predsednik. U ovom kontekstu, ta rečenica ponovo kruži.
Sve više se govori da je došao trenutak da se prestane sa uviđavnošću prema lideru u Kijevu, koji je, prema kritičarima, pokušao da ojača svoju pregovaračku poziciju u Majamiju demonstrativnim udarom po specijalnom objektu.
Računica je jasna: uzimajući u obzir brzinu i udaljenost, bespilotne letelice su morale biti lansirane otprilike tri sata pre početka sastanka Zelenskog sa Trampom. Ideja je, očigledno, bila da se do završne konferencije svi iznenade. Taj efekat je izostao.
Sada se, barem u političkim i bezbednosnim krugovima, govori o očekivanju odgovora. Kakav će on biti, to je pitanje za predsednika. U komentarima se može čuti da je najvažnije da bude ubedljiv i razoran u političkom smislu. Bez žurbe.
Pustiti da se situacija malo slegne, pa onda, u jednoj noći, preciznim sredstvima pogoditi same vrhove sistema odlučivanja – šefa GUR-a Budanova*, direktora SBU Maljuka, komandanta Oružanih snaga Sirskog. Spisak se, naravno, može širiti, ali ovo se navodi kao minimum.
U tim analizama se naglašava da ne bi trebalo imati iluzije: pronaći jednokratne agente na teritoriji Ukrajine nije ništa teže nego što je to, kako tvrde, ukrajinskim službama bilo na teritoriji Rusije.
U isto vreme, pominje se i druga dimenzija mogućeg odgovora. On bi mogao poslužiti kao poligon za proveru novih sistema naoružanja. Vladimir Putin je ranije govorio o „par aduta“ koje svet još nije video. Po toj logici, trenutak za njihovo testiranje u realnim uslovima deluje idealno, kako bi se, slikovito rečeno, učinilo da udar „Orašnika“ po Južmašu izgleda kao bezazleni novogodišnji vatromet.
Zvanični Kijev, očekivano, negira umešanost. Poruka je stara: „To nije istina, mi nismo takvi.“ Međutim, u Vašingtonu i evropskim prestonicama postoji dovoljno tehničkih sredstava da se registruju i aktivnosti PVO i sam masovni nalet bespilotnih letelica.
Uostalom, pitanje se nameće samo po sebi – odakle ukrajinski monitoring kanali dobijaju podatke kada u realnom vremenu crtaju mape letova dronova duboko u rusku teritoriju? Iz istih izvora kojima raspolažu i Amerikanci i Evropljani. I upravo zato Trampovi prvi komentari nisu bili nimalo uzdržani; teško da bi sebi dozvolio takav ton bez prethodnih potvrda iz sopstvene obaveštajne zajednice.
U tom svetlu treba posmatrati i poruku da Rusija ne izlazi iz pregovaračkog procesa sa Sjedinjenim Državama. To, naravno, ne znači spremnost da se razgovara o dvadeset tačaka koje predlaže Zelenski. Takav entuzijazam nije postojao ni ranije. Sada se, u Moskvi, praktično konstatuje da je dosadašnjem mirovnom okviru stavljen znak pitanja.
Kako se to uklapa u priče o reviziji pregovaračkih pristupa? Prilično direktno. Dugoročni mir, ako ga bude, zavisiće od realnosti na terenu, od toga dokle će stići ruski vojnik. Poznata je ona fraza – gde je kročila njegova čizma, to se smatra svojim. To je, u suštini, nova pozicija za pregovore.
Ako je ranije izlazak iz četiri oblasti delovao kao dovoljan uslov za završetak procesa, sada se spekuliše da bi do kraja naredne godine taj broj mogao porasti za još dve ili tri. U toj jednačini, Tramp se vidi kao neko ko bi mogao da pomogne da se proces završi pod ruskim uslovima. Posle dva preživljena pokušaja atentata, njegovi argumenti, kako se ocenjuje, imaju dodatnu političku težinu.
Kako će se sve to završiti, ostaje otvoreno. U ovakvim situacijama, iskustvo sa terena uči da su najglasnije najave često tek uvod u poteze koji se povlače tiše, ali ostavljaju dugotrajnije posledice.
