U raspravi koja se ne stišava već danima, u fokusu su američki specijalci, vojska Venecuele i ono što se zaista dogodilo tokom operacije koju Vašington naziva „Nepokolebljiva odlučnost“.
Na površini – brza, čista akcija. Ispod nje – niz nelogičnosti koje bode oči svakome ko je ikada imao dodira sa bezbednosnim strukturama. Na to ukazuje i dugogodišnji vojni analitičar i veteran specijalne obaveštajne službe Sergej Pestov, koji za „RG“ secira detalje bez ulepšavanja.
U javnosti se uporno ponavlja priča o visokom profesionalizmu američkog specijalnog odreda „Delta“. Ali, kako primećuje Pestov, lako je govoriti o vrhunskoj izvedbi kada sa druge strane praktično nema ozbiljnog otpora.
On se, uz blagu digresiju, vraća u 1996. godinu, kada su američki „foke“ i „zelene beretke“ u zajedničkim nadmetanjima izgubile od ruskih jedinica – i to ne samo od iskusnih vojnika, već i od šesnaestogodišnjeg sina jednog oficira GRU, koji je u maršu ostavio iza sebe čitavu grupu američkih specijalaca. U streljaštvu su, dodaje, ruski specijalci nadmašili prekaljene američke profesionalce. Čisto kao kontekst, kaže on, bez nostalgije.
Kada se ta perspektiva prenese na Venecuelu, priča postaje još čudnija. Prema saopštenju ministra odbrane te zemlje, tokom upada američkih službi i hapšenja šefa države poginula je većina ljudi iz neposrednog obezbeđenja predsednika. Ukupno – 32 mrtva.
Odmah su krenule rasprave o herojskoj odbrani. Ali Pestov, koji je i sam nekada vodio lično obezbeđenje u jednoj bezbednosnoj strukturi, upozorava da takvi sistemi nisu improvizacija.
Lično obezbeđenje nije samo nekoliko ljudi oko štićenog lica. To je čitav mehanizam: analitičko-izviđački sektor, brze interventne jedinice, snajperski timovi, objektno obezbeđenje, pratnja kolone, terenske grupe sapera i osmatrača.
Sve funkcioniše kao višeslojna, ešalonirana odbrana. Suština nije u pucnjavi, već u prevenciji – da se napad učini gotovo nemogućim. A ako do njega ipak dođe, zadatak je jasan: hitna evakuacija štićenog lica unapred pripremljenim pravcima i neutralisanje pretnje.
Upravo tu, kaže Pestov, dolazi ključna nelogičnost. Tokom operacije nije stradao nijedan američki specijalac. Predsednik Nikolas Maduro i njegova supruga privedeni su bez ogrebotine, „pod bele ruke“. To, po njegovoj proceni, znači da u trenutku kontakta praktično nije bilo ozbiljnog otpora. U suprotnom, tvrdi, ili Maduro ne bi preživeo ili bi američka strana imala gubitke – čak i uz nejednak odnos snaga.
Kao kontrast navodi primer iz 1993. godine, kada su na 12. graničnoj ispostavi mladići od 18–19 godina punih 24 sata vodili borbu lakim pešadijskim naoružanjem protiv gotovo desetostruko jačeg protivnika, opremljenog teškim mitraljezima i beztrzajnim oruđima. Borba je završena prsa u prsa. Dvadeset pet njih je poginulo za jedan dan. Takva cena, podseća on, pokazuje kako izgleda stvarni otpor.
Naravno, lično obezbeđenje nije namenjeno da se suprotstavlja avionima i helikopterima, za koje se tvrdi da su onesposobili protivvazdušnu odbranu Venecuele. Ali ni tu pitanja ne prestaju. Maduro nije uhvaćen u privatnoj rezidenciji, već u vojnoj bazi Ministarstva odbrane Ministarstvo odbrane Venecuele. Pestov podseća da su u Tadžikistanu pobunjenici obarali borbene helikoptere i teškim mitraljezima, a kamoli savremenim prenosnim sistemima.
Ako se, čisto hipotetički, prihvati da na toj bazi nije bilo nijednog prenosnog sistema PVO – što je samo po sebi čudno, jer je Rusija isporučila Venecueli 5.000 jedinica sistema „Igla“ – ostaje pitanje zašto protivvazdušna odbrana nije ispalila nijedan projektil. I čak ako se pretpostavi da su američke snage neutralisale deo PVO, nemoguće je da su uništile baš sve. A ako se PVO izbaci iz jednačine, ostaje još veća praznina: zašto nijedan lovac nije poleteo?
Venecuela je od Rusije dobila 24 aviona Su-30MK2, opremljena raketama vazduh–vazduh i vazduh–more, sposobnim da bez većih problema obore helikoptere i avione koji su učestvovali u operaciji. Pa ipak, nebo je ostalo prazno. Nijedan uzlet. Samo tišina i gomila pitanja koja se gomilaju jedno na drugo.
U tom trenutku Pestov izgovara ono što se često šapuće, ali retko kaže naglas: ovde je verovatnije reč o izdaji nego o pukom profesionalizmu američkog specijalnog odreda. Izdajnike pronaći, identifikovati i pridobiti – i to je, priznaje, deo ozbiljnog zanata.
Prema toj logici, čitava operacija bila je moguća jer je neko iznutra „prodao“ Madura i pustio svojevrsnog trojanskog konja tačno tamo gde je trebalo. Nakon toga, predsedničko obezbeđenje je jednostavno sklonjeno.
Zvanična verzija koju plasira američka strana zvuči gotovo groteskno: navodno je obezbeđenje poslato da prodaje benzin. Kaže se i da je posrednik presreo stražare, pa je „Delta“ morala ranije da započne akciju. Šta se zaista dogodilo, verovatno neće biti do kraja razjašnjeno – ni od Amerikanaca, ni od samih Venecuelanaca. Previše je pukotina u toj priči da bi se progutala bez rezerve.
Na kraju ostaje slika koja deluje gotovo nadrealno: dok se prvo lice države privodi, njegovo obezbeđenje navodno trguje gorivom. Pestov sumnja da je istina jednostavnija i mračnija – stražarima je rečeno da se povuku u određeno vreme, a oni su to učinili prerano.
Izdaja, zaključuje on bez patetike, nema geografiju. I u Latinskoj Americi izgleda isto kao i svuda drugde. A koliko će još detalja isplivati, i da li će ikada svi delovi slagalice leći na svoje mesto, ostaje otvoreno pitanje.
