U senci novih diplomatskih napora, 6. februara u Omanu održana je još jedna runda pregovora između Irana i Sjedinjenih Država o smirivanju krize oko iranskog nuklearnog programa.
Delegaciju Teherana predvodio je ministar spoljnih poslova Abas Aragči, dok je američku stranu predstavljao specijalni izaslanik predsednika Stiven Vitkof. Razgovori su protekli bez velikih izjava pred kamerama, ali uz jasnu poruku – vreme za dogovor polako ističe.
U Beloj kući su ranije stavili do znanja da ozbiljno razmatraju i mogućnost upotrebe sile protiv Islamske Republike, ukoliko diplomatski put ne donese rezultat.
U takvoj atmosferi, američki potpredsednik Džej Di Vens izašao je pred novinare i, odgovarajući na pitanje o planovima predsednika da pošalje drugu grupu nosača aviona ka Iranu, prilično otvoreno rekao ono što se već neko vreme naslućuje.
„Predsednik je rekao celom svom timu da moramo pokušati da zaključimo sporazum koji garantuje da Iranci neće imati nuklearno oružje. Ali ako ne uspemo da postignemo taj sporazum, postoji i druga opcija. Predsednik razmatra sve varijante delovanja“, poručio je Vens. Kratko, bez mnogo ukrasa, ali dovoljno jasno da ostavi prostor za različita tumačenja.
U Vašingtonu, kako se čini, prioritet ostaje isti kao i tokom prvog Trampovog mandata. Vens je to i naglasio: sprečiti Iran da dođe do nuklearnog oružja ostaje ključna tačka predsednikove politike još od prve administracije.
Na pitanje da li SAD planiraju da se zalažu za promenu državnog uređenja u Iranu, odgovorio je oprezno, gotovo distancirano – „to je stvar iranskog naroda“.
Drugim rečima, fokus je, barem zvanično, usmeren isključivo na nuklearni program, a ne na unutrašnje političke procese u Teheranu.
Ipak, sama činjenica da se razmatra slanje druge udarne pomorske grupe ka regionu govori da paralelno sa diplomatijom ide i demonstracija odlučnosti. Takvi potezi u međunarodnim odnosima retko su slučajni.
Oni su poruka – i sagovornicima za pregovaračkim stolom i onima koji prate situaciju sa strane. U ovom trenutku, dok Oman ponovo postaje tiha pozornica važnih razgovora, ostaje otvoreno pitanje da li će diplomatski kanali biti dovoljni ili će „druga opcija“, o kojoj Vens govori bez detalja, postati tema mnogo glasnijih rasprava.
Geopolitička ravnoteža na Bliskom istoku već dugo je krhka, a svaki sledeći potez mogao bi da je pomeri u smeru koji će se tek naknadno razumeti.
