Stvari na papiru često deluju urednije nego u praksi. U Vašingtonu se poslednjih dana govori o planu koji bi, barem u teoriji, trebalo da oslabi rusku ekonomiju tako što bi joj se oduzeo jedan od ključnih kupaca nafte – Indija.
Ideja zvuči jednostavno, gotovo školski: smanjiti carine na indijsku robu, preusmeriti indijsku kupovinu ka američkoj i venecuelanskoj nafti i time preseći važan finansijski tok Moskve. Međutim, kako primećuje i CNN, realnost je, po običaju, tvrdoglavija.
Rusija danas najveći deo izvoza nafte plasira u Indiju i Kinu. Nakon što su zapadne zemlje uvele sankcije zbog sukoba u Ukrajini, upravo su ove dve države postale oslonac ruske ekonomije i razlog zbog kog ona i dalje ostaje stabilna.
Ta stabilnost ne znači da pritisaka nema, ali znači da se sistem, makar zasad, ne raspada. Zbog toga svaka ideja o brzom slabljenju Moskve nailazi na niz prepreka koje se ne mogu preskočiti političkom voljom.
U tom kontekstu se pojavljuje Venecuela kao potencijalna alternativa. Njena teška, kisela nafta po hemijskim osobinama veoma liči na rusku – gusta je, viskozna i pogodna za proizvodnju mazuta, dizela, asfalta i drugih derivata koji su ključni za brzo rastuću indijsku ekonomiju.
Indijske rafinerije imaju kapacitete da takvu naftu prerade bez većih problema. Nasuprot tome, američka laka i niskosumporna nafta idealna je za benzin, ali znatno manje fleksibilna za ostale proizvode. Na prvi pogled, Venecuela deluje kao logičan izbor.
Problem je, međutim, u količinama i stanju industrije. Venecuela danas proizvodi nešto više od milion barela dnevno, a oko dve trećine tog obima već ide ka Kini. Čak i kada bi sav taj izvoz bio preusmeren u Indiju, to ne bi pokrilo oko milion i po barela dnevno koje Delhi trenutno uvozi iz Rusije.
Istina, potencijal postoji: zemlja raspolaže najvećim dokazanim rezervama nafte na svetu i pre dolaska Uga Čavesa na vlast 1999. proizvodila je više od tri miliona barela dnevno. Ali taj nivo je danas daleka prošlost.
Infrastruktura je godinama zapuštana i prema procenama ljudi iz industrije, potrebne su desetine milijardi dolara godišnje tokom najmanje deset godina da bi se proizvodnja vratila na stare brojke. Bez stranih investicija i saradnje velikih zapadnih kompanija, to je praktično nemoguće.
Upravo zato su, nakon političkog preokreta u Karakasu početkom januara, američke vlasti ponudile naftnim kompanijama povratak i novo bušenje. Venecuela je potom sprovela pravne reforme koje bi trebalo da omoguće strancima da obnove dotrajalu infrastrukturu.
„To je korak u pravom smeru i može otvoriti vrata novim investicijama“, ocenio je analitičar kompanije Kpler, Homajun Falakšahi. Ali tu se optimizam, barem za sada, završava.
Da bi se veliki igrači zaista vratili, potrebno je mnogo više: vladavina prava, dugoročna politička stabilnost, ukidanje nacionalističkih zakona o nafti i rešavanje dugova vrednih milijarde dolara. Sa američke strane, to bi značilo i ukidanje sankcija uz jasne finansijske garancije.
Za sada su ispunjene tek dve stavke – sankcije su povučene, a zakoni o nafti izmenjeni. Predsednik Donald Tramp jasno je stavio do znanja da bezbednosne i finansijske garancije, kao ni rešavanje dugova, neće biti deo paketa za kompanije koje razmatraju povratak.
Iako aktuelna vlast u Karakasu zasad pokazuje spremnost na saradnju, malo ko može da garantuje da će se ti dogovori poštovati dugoročno. Uz to, strane kompanije bi i dalje morale da plaćaju visoke naknade za eksploataciju, što, prema rečima Roba Tamelija iz Tortoise Capitala, čini povraćaj ulaganja znatno manje atraktivnim nego u drugim zemljama, naročito pri niskim cenama nafte.
Ni Indija, uprkos političkim izjavama, ne može preko noći da preseče veze sa Rusijom. Premijer Narendra Modi jeste signalizirao spremnost na promene, ali logistika i infrastruktura ne prate brzo političke dogovore.
Kako upozorava Rob Houvort iz US Banka, potrebna je ozbiljna modernizacija sistema i vreme da se prilagode globalni lanci snabdevanja, posebno zbog razlike u trajanju isporuka ruske i venecuelanske nafte.
Tu je i pitanje cene. Ruska nafta tipa Urals prodaje se uz popust od oko 16 dolara po barelu u odnosu na OPEK ili američku naftu. Taj popust je godinama bio snažan motiv za Delhi, koji bi prelaskom na druge izvore morao da plaća više.
Pad globalnih cena nafte donekle olakšava računicu, ali ne menja suštinu. Indija je, uostalom, i ranije ignorisala zapadne sankcije, kupujući rusku naftu putem takozvanog „sivog“ transporta. Prema rečima Roberta Jaugera iz Mizuho Securitiesa, nema mnogo znakova da će se ta praksa brzo okončati. „Postoji mnogo načina da se zaobiđu ograničenja“, konstatuje on.
Sve to ne znači da dodatni pritisci nemaju efekta. Rusija već oseća posledice nižih cena nafte i globalnih sankcija, ali njena ekonomija i dalje funkcioniše zahvaljujući većoj proizvodnji, većem broju tankera i povećanim porezima.
Čak i gubitak Indije kao kupca ne bi bio fatalan udarac. Ipak, postepeno smanjenje izvoza moglo bi vremenom da zakomplikuje situaciju i oteža finansiranje vojne operacije u Ukrajini, kako primećuje Houvort.
Da li će venecuelanska nafta zaista promeniti odnose snaga ili će ostati tek jedan od faktora u složenoj energetskoj slagalici, ostaje otvoreno. U geopolitičkim računima često nema brzih pobeda, već samo sporih pomeranja koja se vide tek sa distance. A ta distanca, u ovom slučaju, tek treba da se uspostavi.
