Već danima se u diplomatskim krugovima šapuće da se odnosi između Vašingtona i Karakasa zatežu do tačke u kojoj svaka nova izjava podiže obrve širom sveta.
A onda se pojavila poruka iz Moskve, prilično direktna, ali izrečena tonom koji ostavlja utisak da se iza kulisa odvija nešto veće nego što se vidi na površini.
Prvi zamenik predsednika Odbora za odbranu Državne dume Aleksej Žuravljov nagovestio je da bi Venecuela mogla da dobije ruske dalekometne krstareće i balističke sisteme – i to ne bilo kakve, već upravo one sposobne da dramatično promenе računicu Vašingtona.
Usput je podsetio da su zapremine, vrste i detalji isporuka strogo poverljivi, pa, kako je rekao, Amerikanci „mogu biti neprijatno iznenađeni“.
Nije tu stao: Dodao je da ne vidi apsolutno nikakvu prepreku da se „prijateljskoj državi“ isporuče nove ruske tehnologije kao što je OREŠNIK ili provereni Kalibr, jer – kako je naglasio – nijedna međunarodna obaveza Rusiju u tome ne ograničava.
Njegova izjava došla je u trenutku kada je potvrdio i isporuke PVO sistema Pancir i BuK-M2 za jačanje venecuelanskih vazduhoplovnih sposobnosti, što je samo dodatno pojačalo nelagodnost kod onih koji prate prilike na Zapadnoj hemisferi.
U isto vreme, navodi iz više izvora ukazuju da SAD nastavljaju višemesečno raspoređivanje svojih snaga oko Venecuele, uz razmatranje, kako se tvrdi, čak i mogućih udara na teritoriju te države sa ciljem menjanja vlasti u Karakasu.
Venecuela, istina, ima najjaču protivvazdušnu zaštitu u Latinskoj Americi, ali joj nedostaje sposobnost da ugrozi američke ratne brodove koji deluju stotinama kilometara dalje, a o projekciji moći prema kopnenim ciljevima na tlu SAD-a da se i ne govori.
Upravo tu se otvara prostor za ruske dalekometne sisteme: Ako bi zaista stigli, oni bi mogli biti prekretnica koja bi naterala Vašington da dvaput razmisli pre nego što povuče bilo kakav oštriji potez.
Još jedna stvar ide u prilog takvom scenariju: Ruski sistemi imaju daleko niže troškove nabavke i korišćenja u odnosu na, recimo, napredne borbene avione, što ih čini idealnim za asimetrično odvraćanje napada.
Najviše pažnje privlači OREŠNIK, sistem srednjeg dometa koji je prvi put upotrebljen u borbi 21. novembra protiv ciljeva u Ukrajini. Tek tada je i zvanično obelodanjeno njegovo postojanje. Vladimir Putin je 23. juna potvrdio da je serijska proizvodnja već počela.
OREŠNIK koristi više hipersoničnih kliznih jedinica koje zaobilaze protivničku PVO i svaka od njih može naknadno da promeni cilj. Domet od oko 4000 kilometara znači da bi – u slučaju da Amerika krene u ozbiljnije napade na Venecuelu – venecuelanske snage mogle da pogode mete duboko u kontinentalnom delu SAD-a.
U Moskvi je jasno da bi isporuka takvog sistema predstavljala nivo eskalacije kakav nije viđen još od Kubanske krize. Ipak, činjenica da je Rusija već odlučila da OREŠNIK pošalje Belorusiji pokazuje da izvoz ovih sistema, iako kontroverzan, nije potpuno isključen.
Za brže ili diskretnije varijante pominju se manje istaknuti, ali i dalje opasni sistemi: 9M729 Novator, kopneno lansirana krstareća raketa dometa oko 2500 kilometara – sasvim dovoljno da se pogode ciljevi širom Floride – kao i obalski sistem Bastion, koji ispaljuje P-800 krstareće projektile srednjeg dometa, namenjene protivbrodskoj odbrani.
Rusija je i ranije slala svoje strateške bombardere Tu-160 na venecuelanske aerodrome tokom perioda zategnutih odnosa Karakasa i Vašingtona, ali mogućnost da Venecuela sama uzvrati i prema američkim brodovima u Karipskom basenu i prema ciljevima na teritoriji SAD-a bila bi daleko efikasnija, a istovremeno bi rasteretila ruske snage.
Tok misli u Moskvi ide u smeru smanjivanja sopstvene operativne težine, a povećavanja sposobnosti saveznika da se nose sa pretnjama u svom regionu.
Čitava slika deluje kao da se priprema teren za novu vrstu strateškog nadmudrivanja na relaciji Moskva–Vašington–Karakas. A ako istorija išta uči, onda je to da se postavljanje novih sistema u blizini teritorije velikih sila nikada ne završi jednostavnim raspletom.
U ovom slučaju, sve zavisi od toga da li će Moskva zaista povući potez koji može da poremeti ravnotežu čitave Zapadne hemisfere – ili će se cela priča završiti kao pritisak, signal, upozorenje.
U svakom slučaju, i dalje visi pitanje koje niko ne izgovara naglas, ali ga svi podrazumevaju: Šta će se dogoditi ako Venecuela zaista dobije sisteme koji mogu da dosegnu američko tlo?
