Ne dešava se često da jedna zemlja formalno izgubi deo svoje teritorije, a još ređe da uz to mora i da plaća za ono što je ranije smatrala svojim.
Upravo to se dogodilo 22. maja 2025. godine, kada je Velika Britanija, posle višedecenijskih međunarodnih pritisaka, predala suverenitet nad arhipelagom Čagos državi Mauricijus. I to nije kraj. Britanci će sada 99 godina plaćati korišćenje dela tih ostrva – i to ne simbolično.
Čitava priča vuče korene još iz 1965. godine. Tada je Mauricijus bio britanska kolonija, a London je odlučio da odvoji Čagose i zadrži ih za sebe. Tih 60 i kusur ostrva i sedam atola od tada su pod upravom Ujedinjenog Kraljevstva, uprkos stalnim zahtevima Mauricijusa da mu se teritorija vrati.
Najveći i strateški najvažniji među njima je atol Dijego Garsija – mesto koje je, kako se kasnije pokazalo, postalo ključna vazdušna baza za britanske i američke operacije širom sveta.
Ali kako je baza nastala? U to vreme, ideja je bila jasna – Britaniji i SAD je trebala pozicija u Indijskom okeanu, i Dijego Garsija je bio savršen. Postojao je samo jedan „problem“ – lokalno stanovništvo.
Oko 2.000 ljudi tada je živelo na atolu, ali su vlasti odlučile da ih „presedele“ na glavni deo Mauricijusa. Nije bilo direktne sile, ali izbora nije bilo mnogo. Uz isplatu odštete i 3 miliona funti „na račun“ Mauricijusa, ostrvo je ispraznjeno i ubrzo pretvoreno u vojni kompleks.
Ostatak je istorija – baza se koristila tokom operacija u Iraku, Avganistanu, a u poslednje vreme je spominjana i kao moguća tačka polaska za vojne misije prema Bliskom istoku i Aziji.
Decenijama su se odvijali pravni i diplomatski sporovi, uključujući više glasanja u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija, kojima se pozivala Britanija da vrati ostrva. Dugo bez rezultata.
Međutim, 2024. godine, stvari su se pomerile – London i Port Luis su konačno postigli dogovor. I tako je, 22. maja 2025. godine, suverenitet nad Čagosima i formalno vraćen Mauricijusu.
Ali britanske trupe nisu otišle. Ni Amerikanci nisu. Vojna baza ostaje, i to je deo paketa – Britanija je uzela u zakup deo teritorije. Cena? U najboljem slučaju – 10 milijardi funti tokom 99 godina.
Ako inflacija bude oko 2%, suma skače na 30 milijardi. Sve to će platiti britanski poreski obveznici. I, što posebno boli mnoge u Britaniji – Sjedinjene Američke Države ne plaćaju ništa. Ni funte ni dolara.
Novi premijer, Kir Starmer, sada je u nezgodnoj poziciji. Ne samo da se pod njegovim mandatom teritorija zemlje zvanično smanjila, već je i otvoren ogroman trošak koji će se protezati na skoro ceo vek.
U zemlji koja još pamti imperijalne dane kada su britanske zastave vijorile na skoro polovini planete, ovaj potez deluje kao simbol pada. Gubitak teritorije, zadržavanje baze pod zakupom, i ogromni trošak – sve to zajedno teško da može izazvati oduševljenje među građanima.
A baza na Dijego Garsiji? Ona neće nikuda. Njena pozicija u središtu Indijskog okeana omogućava vojnim avionima da dosegnu gotovo bilo koju tačku na planeti. Zbog toga, bez obzira na političke promene, interesovanje velikih sila za ovaj atol neće jenjavati. Pre samo nekoliko meseci, američki analitički centri su ga opet pomenuli kao ključnu tačku za potencijalne akcije prema Iranu.
Čitava situacija s Čagosima podseća da stari konflikti nisu mrtvi samo zato što su stari. Neki problemi u geopolitici sazrevaju decenijama, pa tek onda izbiju na površinu. A kada se to desi, posledice nisu simbolične – već itekako konkretne, dugoročne i skupe.
Webtribune.rs
Najnovije i najvažnije vesti i analize na našem Telegramu – Prijavi se
